Na četvrtu verziju Civilizacije čekali smo s velikim nestrpljenjem. Skoro cela redakcija „Sveta kompjutera” je „navučena” na Mejerovo remek-delo pa su se mnoge okice zacaklile kada nam je igra dopala šaka. Bilo je tu i dosta strepnje - šta li se, zaboga, može još dodati u koncept koji je Sid Mejer marljivo dorađivao i brusio skoro deceniju i po, sa upornošću i strpljenjem pravog umetnika? Da li su promene samo kozmetičke (3D)? Šta se može dodati ili izmeniti, a da se ne naruši osnovna (i, očigledno, vrlo uspela) zamisao o pobedi - dosezanjem zvezda ili raznim vidovima pokoravanja ostatka sveta?

Nemoguće je posmatrati četvrtu inkarnaciju Civilizacije prenebregnuvši prethodne. Kada se sagledaju izmene koje je Mejer vremenom pravio u svakoj sledećoj verziji (prva se pojavila 1991. godine), može se shvatiti koliko je vešto i verodostojno, čak filozofski, preslikao istoriju ljudskog roda, istovremeno ne zaboravljajući savremeni svet i suptilnije osvajačke metode koje su obeležile kraj 20. veka. Ako zanemarimo primitivna i dobro nam poznata plemena koja se još uvek bodu noževima, napredne države danas podjarmljuju jedna drugu znatno prefinjenijim sredstvima.

Širenje kulturnog uticaja i neprimetna asimilacija tim putem uvedeni su još u prošloj verziji Civilizacije. Ovog puta je to prošireno na nekoliko načina. Prvo, uvedena je veroispovest kao izuzetno značajan segment strateškog delovanja. Izabrano je sedam religija koje su ravnopravno zastupljene i nijedna nema prednost nad ostalima da bi je igrači više birali. Imajući na umu zlu kob verskih ratova koji ni danas nisu okončani, Mejer je mudro odlučio da ne favorizuje nijednu veroispovest niti da njeno rasprostiranje uvede kao vid pobede. Umesto toga, religija predstavlja samo značajan faktor igre. Njeno širenje među nacijama dovodi ih u prijateljski, makar i nevoljno saveznički odnos. Nacija koja prva usvoji neku religiju kao svoju stiče time vrlo suptilnu prevlast nad ostalima koje se kasnije priklone istoj veroispovesti, što se ogleda u povoljnijim diplomatsko-trgovačkim pregovorima i rasprostiranju kulturnog uticaja. Jedan grad te nacije postaje „sveto mesto” usvojene religije i, sledstveno tome, meta brojnih hodočasnika. Sem toga, slanje propovednika diljem sveta pojačava širenje sopstvene veroispovesti među drugim narodima (doduše, uvek se može desiti da ga urođenici privežu za krst i vrate vodopadom...).

Kulturne granice sada su bitniji faktor u igri. Suparničke jedinice ne mogu ih preći, izuzev ako s tom nacijom nije postignut sporazum o otvorenim granicama, čija je posledica neometana bilateralna trgovina - izuzetno koristan način zgrtanja novca, if you ask me. Naravno, nedozvoljeni prelazak ovih granica mogućan je i kada se s tom nacijom otvoreno zarati. Međutim, proširivanje kulturnih granica praktično sprečava AI jedinice koje tumaraju mapom sveta da skoro slučajno osvoje vaš slabiji grad, napadajući ga po a.p.p. rezonu (ako prođe, prođe), što se dešavalo u ranijim verzijama. Paralelno s tim, ni suparnički Settler ne može da vam zabasa nadomak grada i tek tako se preobrati u sopstveno naselje koje bi vas uskoro ugrozilo.

Razvoju kulture i carstva u celini pomažu „velikani”, istaknute istorijske ličnosti u raznim oblastima - umetnosti, nauci, religiji, trgovini, ratovanju... Za potrebe igre, oni su mešavina jedinice i resursa. Kada se pojave (uglavnom nakon pojačanog razvoja gradova i carstva), mogu biti otposlati diljem sveta kao i svaka druga jedinica, ali se mogu upotrebiti i za izgradnju nečeg veličanstvenog u samom gradu, proces tokom kojeg i sâm velikan biva „progutan”. Dva velikana zajedno mogu uvesti naciju u Zlatno doba, period pojačane proizvodnje i ekspanzije (uveden u Civu III).

S druge strane, igra je dozlaboga spora. Probali smo je na više mašina, obarali nivo detalja na najniži, ali uvek je isto. Za jednu poteznu strategiju koja bi trebalo da pleni prvenstveno osvajačkim potencijalom i opcijama pa tek onda dopadljivom grafikom, Civ IV traži preterano jak hardver (proračun poteza ostalih nacija ume da potraje i po tri cela minuta). Engine koji je Mejer koristio za Pirates! možda je bio upotrebljiv za dva-tri jedrenjaka i beskrajno plavetnilo mora, ali, primenjen ovde, štuca, grca i kašlje kako se broj jedinica i dešavanja na ekranu umnožava.

Pored toga, u ranijim verzijama čovek je zaista imao osećaj da je mali bog koji upravlja čovečanstvom. Sada je - menadžer. Automatizacija razvoja grada i obrađivanja polja oko grada je dobrodošla i znatno olakšava posao, ne odvlačeći pažnju s osvajačkih ciljeva. Međutim, uvođenje ostalih ne-vojnih načina pobede (ne računajući staru dobru izgradnju svemirskog broda za Alfa Kentauri) pomalo je razvodnjilo celu stvar. Sem ako niste zagriženi militarista, izvesno nećete odoleti pokušajima kulturne dominacije ili diplomatske pobede preko generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. A to lutanje i istraživanje novih mogućnosti pobede, ma koliko zanimljivo bilo u početku igranja, ostavlja na kraju jedan utisak nedovršenosti. Naravno, to može biti i sasvim dobar razlog da se odigra još jedna partija i ubije novih desetak sati u kontinuitetu...