Najbolji vijetnamski shooter svih vremena nije bio to što jeste zahvaljujući ne znam kakvim detaljima tehničke prirode: Vietcong se od zlatne sredine izdvajao samo jednom ali vrednom osobinom - atmosferom. Nikada pre i nikada posle doživljaj prvog i poslednjeg rata koji je Amerika izgubila nije bio tako realan, tako intenzivan i tako zadivljujuće/zastrašujuće upečatljiv. U nekoliko naslova posle Vietconga probano je sa rekonstrukcijom te uspešne forme, ali je uspeh vrludao između polovičnih i propalih kategorija. Nijedan anglosaksonac nije ni približno dočarao Vijetnam poput volšebnih Čeha iz Pterodona.

Kao i svi talentovani momci slovenskog porekla, i dotični Česi su pogrešno reagovali na iznenadni uspeh: dizanje nogu na sto i olabavljivanje učkura zamenilo je naporan rad, što je rezultiralo brzim nizom promašaja. Vietcong: Fist Alpha (mission pack za Vietcong) i port originala za igračke konzole bili su bagoviti i prilično loši naslovi, u potpunom neskladu s pedigreom fenomenalnog originala. Korišćenje ove downfall razvojne strategije nije napušteno ni u programiranju oficijelne Dvojke. Vietcong 2 je stigao, a Nikola je pao najniže u istoriji.

O zastarelom i nefleksibilnom engineu igre mogli bismo govoriti sa dva suprotna stanovišta: nekome ovo zaista ne bi smetalo, dok bi drugi apostrofirali da od 2003. godine Pterodon nije otkucao nijednu svežu liniju koda. Vietcong 2 izgleda isto ili gore nego Vietcong, istovremeno zahtevajući 2,5 puta jaču konfiguraciju za glatko igranje. Koren vizuelnog, ali i konceptualnog problema igre samo delimično leži u neoptimizovanosti 3D motora: svi Vietcongovi demoni potiču od tranzicije okruženja i zamene ruralnog urbanim.

Vietcong 2 džunglu zamenjuje gradom. Poput zdravog seljaka koji napušta šljivar i njivu radi nošenja džakova u smrdljivom gradu, igra pravi vizuelni okret-troskok i dočekuje se na glavu. Engine koji je savršeno simulirao džunglu ovde jednostavno ne funkcioniše u skladu s tekućom decenijom. Bledo, nedovoljno detaljno, sa katastrofalnom rutinom za senčenje i užasnom skeletalnom animacijom, sa štucajućim učitavanjem sekvenci svakih tridesetak sekundi. Vietcong 2 nije gladak, što bismo mu oprostili da nije ružan kao ponoć i da nije zahtevniji nego Quake 4. Tranzicija u grad ima mnogo gore posledice od gubitka vizuelnog kvaliteta. Atmosfera prepuna suspensa, napetog šunjanja kroz žbunje, tenzije i iznenadnih i gromovitih obračuna u džungli ovde je potpuno izostala. Makljaža u urbanom okruženju deluje kao 1000. igra na tu temu, što Vietcong 2 u suštini i jeste.

Ruku na srce, ovo možda i ima nekog smisla kada se stavi u korelaciju istorijskog konteksta i tačke gde se završio Vietcong. Tet ofanziva (vijetnamska Nova godina) koju ste na kraju Keca ispratili kroz uništenje Nui Peka najjači intenzitet je imala u drevnom imperijalnom gradu Hue u kojem se odvija glavna kampanja Dvojke. Kroz klasičnu linearnu kampanju ispratićete doživljaje kapetana Boonea i njegovog odeljenja u misijama laganog čišćenja grada od komunističkih zlikovaca. Tu nema nikakvih posebnih iznenađenja: šunjanje duž ulica i po zgradama, otvaranje vatre iz zaklona, skupljanje oružja i municije od poginulih neprijatelja mehanički podsećaju na original. Nekoliko novina koje se tiču squad mehanike odnose se na limitiranu mogućnost manipulacije ljudstvom (sistem koji liči na pojednostavljeni Brothers in Arms) i odsustvo neranjivosti vaših saboraca. Za razliku od Keca, momci ovde mogu i da popiju metak.

Igra ima dve kampanje, od kojih je vijetkongovska izuzetno kratka (tri misije), a otključavate je kada kompletirate američku. Velika je šteta što na nju nije bačen veći akcenat: pored toga što se odvija u džungli, predstavlja veliko osveženje u odnosu na američku i zbog inverzne perspektive protagonista.

Najveća nesreća Vietconga 2 je tržišna premijera koja se poklopila sa Call of Duty 2: neko ko je (kao ja) odigrao obe igre jednu za drugom ima kristalno jasnu komparativnu matricu koja ne ostavlja mesta bilo kakvoj sumnji. Vietcong 2 je na brzinu sklepani, neoptimizovani i nesimpatični čabar, bez zere i grama detalja neodoljivog starijeg brata. Ove dve igre su mehanički relativno slične (Vietcong 2 je „komplikovaniji”), ali zajednička težnja za projektovanjem atmosfere kao glavnog prodajnog detalja napore jadnih Čeha na tom polju čini naprosto smešnim.

Šteta. Još jedna bajka u kojoj su devojčicu pojeli vuci pre nego što je došla baki, još jedna legenda koja je pukla na prvom ozbiljnom ispitu zrelosti franšize...