Kada u rukama imate proizvod koji bez po muke možete prodati u nekoliko miliona primeraka, razumljivo je da ćete se svojski truditi da ga održite u životu. Electronic Arts zato ulaže mnogo vremena i novca u Need for Speed, koku koja već punu deceniju nosi samo zlatna jaja. Kanadski ogranak najvećeg svetskog proizvođača zabavnog softvera taj zadatak uspešno obavlja agresivnim reklamiranjem izazovnih lepotica i autentičnih automobila, dok armija hipnotisanih obožavalaca svako novo izdanje iščekuje s velikim optimizmom. Visoka očekivanja su ovoga puta bila opravdana, a EA je prvi put posle Hot Pursuita 2 zaista nadmašio očekivanja.

Need for Speed: Most Wanted je riskantan eksperiment sa srećnim završetkom, hibrid Undergrounda i „običnog” NFS-a koji definiše pojam čistokrvne arkadne vožnje. Po mnogim mišljenjima, Most Wanted je najkvalitetniji izdanak slavne franšize, u kojem su autori postigli sve što su zacrtali: igra je kompaktnija i bolje organizovana od glomaznog Undergrounda 2, AI model probija okvire arkadne igre, a smela audio-vizuelna prezentacija igrača obuzima od samog početka igre. Uvodnim kadrovima dominira nova „domaćica” igre, stasita Džozi Meran (Josie Maran), koja će na muški deo publike sigurno ostaviti bolji utisak od hladnokrvne g’đice Burke iz Undergrounda 2.

Grafička rešenja zaslužuju pohvalu, iako prvi utisak može da navede na drugačiji zaključak. Naime, obrisi predmeta su zamućeni, a boje nisu oštro definisane i uglavnom naginju ka žutim i braon nijansama koje zapravo pružaju autentičan prikaz ambijenta u kojem se odvijaju trke (tmurne ulice velegrada, šumske deonice, autostrade u prirodnom okruženju). Još bolji utisak ostavljaju smene vremenskih (ne)prilika - trku može početi po oblačnom vremenu, nastaviti je pod pljuskom, a okončati obasjani sunčevim zracima koji se promaljaju kroz rupe u oblacima. U Career režimu primećuje se i važna promena u animiranim sekvencama: EA je pribegao oprobanom rešenju i uz klasične CGI kadrove vratio davo napuštene FMV (Full Motion Video) sekvence sa živim glumcima čija tela imaju zamućene obrise i razlivene boje pa izgledaju kao savršeno animirani kompjuterski modeli - konačni rezultat je odličan. Hardverska zahtevnost je nešto veća nego u Undergroundu 2, a brzina animacije se najviše povećava smanjenjem rezolucije, pri čemu se pikselizacija može smanjiti korišćenjem antialiasing funkcije.

Osećaj za volanom sličan je kao u Undergroundu, uz nekoliko manjih izmena na fizičkom modelu: automobili su teži, za nijansu tromiji, ali bolje prianjaju na podlogu i generalno je lakše upravljati njima, naročito pri naglim promenama pravca i bočnom proklizavanju. Više nego ranije moguće je koristiti raznovrsne trikove za „čupanje” - recimo, nitro pogon raspoređuje masu više na zadnju osovinu (automobil se propinje), što vozaču omogućuje da lakše povrati kontrolu kada se pozadina automobila zaleluja kao čamac na buri. Usporeni snimci skokova i kadrova u kojima se u akciju uključuju i policijski automobili više ne remete koncentraciju, zahvaljujući postepenom ubrzavanju (animacija ima novu „međubrzinu” koja prelaz između usporenog i realnog snimka čini manje drastičnim). Osećaj brzine je još bolji nego ranije zbog dnevnog ambijenta i više pozadinskih detalja koji promiču, čini se, brzinom svetlosti. Uzbuđenje podižu i fenomenalno projektovane staze s naizmenično raspoređenim širokim i uskim deonicama, prečicama, saobraćajnim trakama različite podloge i visinskog nivoa, nepreglednim krivinama i prevojima koji služe kao lansirne rampe. Staze su u celini mnogo kvalitetnije nego u prošlom nastavku i imaju daleko više interaktivnih elemenata, prodavnica i drugih objekata. Postoji više dužih prečica i prostranih mesta (tereni za golf, parkirališta, tržni centri, trgovi) koja se koriste kao taktičke lokacije za manevrisanje s policijom. Jedino se stiče utisak da je crtež najudaljenijih elemenata pozadine mogao biti uverljiviji i da su grafičari mogli malo da „smanje doživljaj” s efektom refleksije staze.

Struktura Career režima je još jasnija nego u Undergroundu 2, a priča o osvetničkom pohodu na kralja underground scene i nadrndanom panduru za petama dobro se „prima”. Zarađenim novcem se mogu kupiti lepa „kolica” (ukupno 36 sportskih modela najznačajnijih svetskih proizvođača) i pregršt originalnih delova pomoću kojih se svaki serijski model može pretvoriti u pauna na četiri točka (izbor dodatne opreme je sličan kao u NFSU2). U specijalnom izdanju igre (Black Edition) postoji i nekoliko dodatnih modela kao što su Chevrolet Camaro SS i BMW M3 GTR.

Jurnjava s policijskim patrolama je priča za sebe. Panduri (uglavnom) nisu naivni, dobro međusobno komuniciraju i vešto voze na ravnim deonicama. Kada ih duže vreme vučete za nos, postaće besni kao terijeri i služiće se svim raspoloživim sredstvima kako bi vas priveli (dijaloge pratite preko prisluškivača policijskih frekvencija). Dok se s plavcima bore da ostanu s ove strane rešetaka, ulični trkači imaju skriveni adut - lokacije s građevinama koje mogu da se poruše i onemoguće patrolu u daljoj poteri: dovoljno je zaleteti se na označeno mesto i posmatrati kratku animaciju tokom koje se vozilo s rotacionim svetlima pretvara u gomilu beskorisnog lima (ovi manevri ne „pale” baš u svakoj prilici i treba voditi računa o pravcu kretanja potere, načinu i momentu u kojem se aktiviraju ove zamke). Važnu novinu predstavlja i tzv. GameBreakers manevar koji u stilu Bullet Time efekta iz Maxa Paynea usporava animaciju kako bi igrač imao dovoljno vremena da uoči važne detalje i isplanira skretanje, doskok ili opasan manevar (npr. provlačenje ispod kamiona).

Apsolutnu dominaciju na tržištu simulacija uličnih trka za PC računare EA je potvrdio na maestralan način, igrom koja u prvi plan izvlači samu srž Need for Speed franšize. Biće to dobra zabava na duže staze.