Stella 6.0, Mesen 0.9.7, Kega Fusion 3.64, Turbo Engine 0.32, FB Alpha 0.2.97

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka samo dve stvari bile su popularnije od magičnog sveta kućnih kompjutera – arkadni aparati i igračke konzole. Dok smo u fliperanama nemilice trošili pare na žetone i kao omamljeni „blekali” u neverovatnu grafiku, na umu nam je neprestano bilo pitanje kako da tako nešto priuštimo sebi i u kućnom okruženju. Da se ne lažemo, kompjuteri su bili super jer smo na njima radili toliko stvari i otkrivali galaksije novih interesovanja, ali kada se u igračkom segmentu uporede sa arkadnim aparatima, debelo su zaostajali.

Međutim, igračke konzole, tih davnih vremena, na našim prostorima bile su retke kao detelina sa četiri lista. Mnogo je razloga za tako nešto, a pored toga što su bile skupe i teško su se nabavljale, na njima piraterija nije bila moguća. Tada je 99,99 procenata softvera koji je kružio komunom bio piratizovan i uopšte se nije marilo za autorska prava i intelektualnu svojinu – stvari koje su danas opšte prihvaćene. Igre/programi su u buljucima stizali na kasetama i disketama i samo kad se setimo kako smo se dovijali da sve to uskladištimo i sačuvamo, podilazi nas jeza. Kod konzola je stvar bila drugačija i kartridže sa igrama nije bilo jednostavno kopirati, za male pare, u kućnom okruženju. Kasnije se stvar promenila, pa čak i okrenula za 180 stepeni i konzole su počele da zauzimaju zasluženo mesto u domovima igrača sa ovih prostora.

Ovim tekstom, nažalost, nećemo obuhvatiti kompletan istorijat igračkih konzola jer je to jednostavno preopširna tema i baziraćemo se na one modele koji su na ovim prostorima bili popularni. Da biste shvatili koliko je uzaludan posao opisivanja svega što se pojavilo na tržištu, u ovom segmentu samo ćemo istaći da se sada družimo sa osmom generacijom igračkog hardvera ovog tipa i da je pitanje dana kada ćemo se sa njom pozdraviti i dobrodošlicu poželeti devetoj generaciji. Dalje, možda niste znali, ali prva generacija igračkih konzola na tržištu se pojavila još 1972. godine i tu je ostala sve do 1980. godine. Era mašina druge generacije počinje 1976. godine i baš tu ćemo početi našu priču...

Atari 2600

Nesrećni Atari je u praskozorje igračkog doba naprosto harao tržištem! Kada je 11. septembra 1977. godine svetlost dana ugledao Atari VCS (kasnije nazvan Atari 2600), činilo se da je svet pod njihovim nogama. „Ispod haube” nalazio se osmobitni procesor MOS Technology 6507 na 1,19 megaherca i 128 bajta memorije. Igre su se učitavale preko ROM kertridža, a na konzolu su mogli da se priključe džojstik, volan, tastatura i Trak-Ball. Konzola je hardverski bila izuzetno ograničena, pa su programeri morali da se snalaze ne bi li akcija na ekranu iole ličila na nešto. Bilo je moguće prikazati samo dva sprajta istovremeno, uz ograničenu veličinu kartridža na 32 kibibajta.

Bez obzira na to, Atari 2600 se prodaje kao alva, ali je i redizajniran nekoliko puta. Među raznim modelima je možda najpopularniji Atari 2600 Junior iz 1986. godine koji je i kod nas bio dosta rasprostranjen. Bez obzira na to što je sasečena od strane kritike, najprodavanija igra bila je Pac-Man, koja je prodata u čak sedam miliona primeraka. Hoćete još jedan podatak od kojeg se pada u nesvest? Atari 2600 prodat je u preko 30 miliona primeraka! Uprkos epskoj blamaži sa igrom E.T. the Extra-Terrestrial, koja je dovela do kraha tržišta video-igara 1983. godine, kada je Atari pod okriljem noći zakopavao kartridže u pustinji kako bi sakrio sramotu. Brojka o prodatim primercima konzole još je neverovatnija kada se zna da su najbliži takmaci iz generacije: Intellivision, ColecoVision i Magnavox Odyssey² prodati u, respektivno, tri i dva miliona primeraka.

Kada je emulacija Atarija 2600 u pitanju, preporučujemo da probate program Stella (stella-emu.github.io, 7,7 MB), koji pored verzije za Windows postoji i u iteracijama za Linux i macOS. Njegov razvoj i dalje traje, može da se preuzme i u 64-bitnoj varijanti, a lepo radi i pod Desetkom.

Nintendo Entertainment System

Kada je Nintendo u Japanu 15. jula 1983. godine predstavio konzolu Famicom, to je označilo početak vladavine treće generacije igračkih konzola. Iako je ostatku sveta (tačnije, u Severnoj Americi) predstavljen tek dve godine kasnije – 18. oktobra 1985. godine, a u Evropi 1. septembra 1986. godine, bum igračkog tržišta bio je nezaustavljiv. Zbog vratanaca sa prednje strane ispod kojih se krio otvor za ubacivanje ROM kertridža i svog „kutijastog” izgleda, NES je neodoljivo podsećao na stare video-rikordere. S prednje strane nalazili su se i tasteri ’Power’ i ’Reset’, ali i dva porta za priključivanje kontrolera. Upravo je kontroler doneo revoluciju jer je na sebi imao klasičan ’D-Pad’ i čak četiri tastera: ’A’ i ’B’ koji su se aktivno koristili u igrama i ’Select’ i ’Start’, čija je funkcija bila višenamenska. NES je imao i famozni slot za proširenja na koji je mogao da se prikači modem, dodatak za stereoskopsko prikazivanje slike i još mnogo toga.

NES je u odnosu na drugu generaciju konzola hardverski bio opremljen kao Alibabina pećina. Srce sistema predstavljao je osmobitni procesor Ricoh 2A03 koji je zasnovan na jezgru poznatijeg MOS Technology 6502 i koji je „kucao” na čitavih 1,79 megaherca. Tu je bilo i dva kilobajta memorije, te mogućnost da se na kartridž smesti do, neverovatnih, jedan megabajt podataka. Konzola je imala i dedicated video-memoriju od dva kilobajta, što joj je omogućavalo da na ekranu istovremeno prikazuje 64 sprajta. Sve to koristeći paletu od 48 boja i šest nijansi sive i radnu rezoluciju od 256 x 240 piksela. Zvučni čip „proizvodio” je pet kanala.

Kada se podvukla crta došlo se do neverovatnih brojki – NES je širom sveta prodat gotovo u 62 miliona primeraka, dok je najprodavanija igra – Super Mario Bros, prodata u preko 40 miliona primeraka. Kako su igre izgledale i zvučale, možete da se uverite i sami iz programa Mesen (www.mesen.ca, 9,57 MB), koji predstavlja relativno nov projekat, čiji autori uporedo razvijaju verzije za Windows i Linux.

Sega Master System

Nintendo je nezadrživo leteo ka zvezdama i jedini ko je mogao da mu stane na put i za trenutak pomrači slavu je još jedna japanska kompanija – Sega. Međutim, njihov Master System kasno stiže na tržište – 20. oktobra 1985. godine i čini se da je već tada trka bila završena (zamislite da Juseinu Boltu u trci na sto metara date prednost od 20 metara, tako je to izgledalo). Konzola izgleda odlično, kao nekakva široka piramida bez vrha. Kertridži se ubacuju sa gornje strane, a odmah ispod se nalaze tasteri ’Reset’ i ’Power’. S prednje strane nalazi se taster ’Power’, dva porta za priključivanje kontrolera, ali i otvor za ubacivanje igara na karticama koje su nazvane Sega Card (doživele su pravi fijasko). Kontroler je gotovo indigo kopija onog sa NES-a i na njemu dominiraju ’D-Pad’ i dva tastera.

Na papiru, Master System deluje odlično, iako prikazuje nešto nižu rezoluciju od svog takmaca – 256 x 192 piksela. Za grafiku je zadužen Yamahin čip YM2602B VDP koji u isto vreme na ekranu „ispisuje” 32 boje (iz palete od 64) i adresira 16 kilobajta video-memorije. Tu je i osam kilobajta RAM-a i osam kilobajta ROM-a, sve pod kontrolom osmobitnog Zilog Z80A procesora čije srce „kuca” na četiri megaherca. Na konzolu je bilo moguće priključiti svetlosni pištolj, 3D naočare i još gomilu drugih dodataka.

Iako je za Master System izbačena gomiletina odličnih igara, Sega je u trećoj rundi konzolnog rata morala da se zadovolji samo drugim mestom. Do kraja je prodato nešto više od 21 milion uređaja i ma koliko to dobro zvučalo, to je i dalje tri puta manje od direktnog konkurenta. Od emulatora preporučujemo stari dobri Kega Fusion (www.carpeludum.com/kega-fusion, 2,71 MB), koji više od devet godina nije nadograđivan, ali se i dalje smatra reperom kada je emulacija Sega Master Systema u pitanju. Inače, ovaj emulator može da se iskoristi i za emuliranje Sega Megadrive konzole.

Četvrta runda

Ovde jednostavno moramo da napravimo malu pauzu i sa vama podelimo nekoliko izuzetno važnih informacija. Naime, četvrta runda konzolnog rata bila je spektakularna! Prštalo je na sve strane i prava je šteta što nemamo prostora da svim učesnicima posvetimo dužnu pažnju (rekli smo da ćemo se bazirati mahom na sisteme koji su imali „prođu” na našim prostorima).

Verovali ili ne, prvi potez povukla je kompanija NEC Corporation, koja je 1987. godine na tržište izbacila konzolu PC Engine (TurboGrafx-16). Iza projekta stoji Hudson Soft za svojim procesorom HuC6280, igre se učitavaju preko HuCard slota, a ekran se kupa u 9-bitnoj paleti boja i maksimalnoj rezoluciji od 565 x 242 piksela. Za konzolu je moguće „zakačiti” i CD-ROM, pa nije nikakvo čudo što je NEC uspeo da proda čak deset miliona primeraka širom sveta. Emulaciju možete da probate iz programa Turbo Engine (aamirm.hacking-cult.org/www/turbo.html, 1,72 MB), još jednog dinosaurusa koji se ne razvija već deset godina, ali i dalje vrlo dobro obavlja posao za koji je namenjen.

Šta tek reći za SNK-ov projekat – Neo Geo, koji je svetlost dana ugledao u proleće 1990. godine. Ovo je zapravo hibrid između kućnog i arkadnog sistema koji je u vatru ubacio tehničke karakteristike (i kvalitet igara) koje su do tada mogle samo da se sanjaju. „Ispod haube” Motorola 68000 na 12 megaherca i Zilog Z80A na četiri megaherca, 64 kilobajta RAM, 84 kilobajta VRAM i dva kilobajta namenjenih isključivo za procesiranje zvuka. Sve to uz rezoluciju od 320 x 224 piksela i 4096 boja na ekranu (iz palete od 65.536 boja). Četiri godine kasnije usledio je Neo Geo CD, ali to SNK-u ništa nije vredelo jer je ukupno prodato tek 1,5 miliona primeraka (od toga milion primeraka „gole” konzole). Ako niste imali prilike da igrate igre pisane za Neo Geo, sada je prava prilika za to, jer ćete se iznenaditi kvalitetom i svežinom koje još uvek imaju. Emulatora za Neo Geo je sijaset, a jedan od novijih, čiji razvoj još traje, jeste FB Alpha (www.fbalpha.com, 30,19 MB). Inače, u pitanju je multiplatformski emulator, što je danas očigledno vladajući trend.

Za kraj još da navedemo da nije samo SNK imao izlet na polje podrške za čitanje optičkih nosača podataka. Slično je uradila i Sega 1991. godine sa svojim Mega CD projektom, budžom koja se „kalemila” na Mega Drive i koji je na tržištu prošao kao bos po trnju. Prodato je nešto manje od 2,5 miliona primeraka i očigledno je da tržište još uvek nije bilo spremno za novi nosač podataka, te da su u celoj priči avanzovali projekti bazirani na „običnim” kartridžima.

• • •

Priča o četvrtoj rundi ovde se ne završava i kulminacija tek predstoji, jer će se u superteškoj kategoriji u suprotnim uglovima naći, opet, Sega i Nintendo. Sega je naučila lekciju od prošlog puta i sada ona na tržište izlazi dve godine ranije od suparnika – pretpostavljate sa, kod nas stelarno popularnim, Mega Driveom. Nintendo na ovaj potez suparnika odgovora 1990. godine u vidu SNES-a – Super Nintendo Entertainment Systema, a kako je borba tekla i šta su bile prednosti/mane takmaca, čitaćete u sledećem broju...

Vladimir PISODOROV