Gens 2.14, Snes9x 1.60, Yabause 0.9.15, Project64 2.3.2, ePSXe 2.05

U Segi su i te kako znali da uče na greškama i, čvrsto rešeni da im se više nikad ne dogodi poraz kao sa Master Systemom, 29. oktobra 1988. godine na japanskom tržištu pojavljuje se čuveni Mega Drive. Na ovo čudo nauke i tehnike PAL regija morala je da čeka gotovo pune dve godine, sve do septembra 1990. godine, kada konzola konačno stiže na rafove prodavnica u Evropi. Igrači na severnoameričkom kontinentu imali su nešto više sreće, jer su oni Genesis (tako se Mega Drive zvao u Americi) u svoje domove počeli da unose još avgusta 1989. godine.

Mega Drive je ostao u lepom sećanju i igračima sa ovih prostora jer je, između ostalog, konačno doneo konzolnu revoluciju u „malu zemlju na brdovitom Balkanu”. Imućni su kupovali Mega Drive ne mareći za cenu, dok je običan plebs posećivao igraonice – tvorevinu koja je u istoriju poslala klasične fliperane.

Razlog zašto je konzola bila tako popularna treba potražiti u podatku da su igre izgledale i zvučale fantastično i da su mogle da se porede sa onima na arkadnim aparatima. Sistem je „nadgledao” Motorolin procesor 68000 koji je radio na taktu od 7,6 megaherca, a tu je bio i već pominjani Zilog Z80 koji je radio na 3,58 megaherca. Ako se pitate šta je Z80 radio pored moćne Motorole, odgovor je: bio je zaslužan za pokretanje Master System igara – Mega Drive je krasio takozvani backward compatibility. Obaška što je bio nadređeni i zvučnim čipovima. U progressive režimu rada, konzola je na ekran „bacala” rezoluciju od 320 x 240 piksela i mogla je da prikaže 61 boju iz palete od 512. Zvuk je proizvodio Yamahin čip YM2612 u paru sa Texas Instrumentsovim SN76489 PSG. Na raspolaganju je bilo 72 kilobajta RAM i čak 64 kilobajta VRAM. Inače, konzola je izgledala moćno, a izdvajao se sferični deo na vrhu na kojem se nalazio otvor za ubacivanje kartridža. S leve strane nalazio se klizni ’Power’ taster, „udubljeni” ’Reset’ taster, ali i kontrola jačine zvuka u slušalicama. Pored 3,5 milimetarskog džeka za njihovo priključivanje, s prednje strane su se nalazila i dva porta za kontrolere, koji su doživeli značajne promene. Površinom kontrolera i dalje je dominirao ’D-Pad’, ali je kućište dobilo ergonomski oblik uz tri (kasnije šest) akcionih tastera i nezaobilazni ’Start’ komplement.

Mega Drive se proizvodi sve do 1997. godine i u tom periodu prodaje se u oko 40 miliona primeraka. Biblioteka igara je opčinjujuća, a kao najveći hit pamti se Sonic the Hedgehog, koji je širom sveta prodat u čak 15 miliona primeraka. Gotovo da je svaki drugi vlasnik Mega Drivea u svojoj kolekciji imao i dogodovštine „plavog ježa”. Sega je u „ovom prolazu” eksperimentisala i sa online igranjem, kupcima kasnije nudila i optički drajv, ali su oba projekta završila neslavno.

Kada su emulatori u pitanju, već smo pomenuli legendarni Fusion, ali ovog puta ćemo vam pažnju skrenuti na još jedan praistorijski projekat – Gens (www.gens.me, 1,98 MB). Zašto preskočiti nešto samo zato što je staro, a i dalje predstavlja reper kada je u pitanju izrada Mega Drive emulatora. Program nudi gomilu podešavanja upakovanih u veoma jednostavno radno okruženje, podržava Netplay, snimanje pozicija, „čupanje” screenshotova, podešavanje renderinga slike na ekranu... Osim Mega Drive igara, mogu da se pokrenu i Sega CD „slike”, odnosno 32X ROM-ovi.

Super NES

Spavajući na lovorikama Famicomovog nestvarnog uspeha, Nintendo kao da je zaboravio na postojanje konkurencije. Glavnom takmacu dozvolili su head start od čitave dve godine, što znači da se Super NES, odnosno Super Famicom, na tržištu u Japanu pojavljuje tek 1990. godine. Kasni i verzija za severnoameričko tržište (1991), baš kao i evropska prezentacija konzole (1992).

Za razliku od Sege, koja ne samo što je nadogradila hardver svoje konzole, već se pozabavila i izgledom, u Nintendu za vizuelni doživljaj nisu marili mnogo. SNES je i dalje četvrtastog oblika, doduše sa zaobljenim ivicima, dok kontroler može svakako da se nazove samo ne ergonomičnim. Stiže sa četiri akciona tastera, pomalo čudno raspoređena, ’Select’ i ’Start’ komplementima i to je to. Kako bi se lakše držao u rukama, levi i desni kraj blago su zaobljeni pa vam se čini kao da u rukama držite spojene okrugle kutijice bombona. Što se same konzole tiče, kartridži se sada umeću odozgo, a izbacuju se pomoću tastera ’Eject’. ’Power’ taster je, kao kod konkurenta, klizan, a tu je još i ’Reset’ taster. Priključci za kontrolere (ima ih, standardno, dva), nalaze se sa prednje strane. Inače, verzija konzole za američko tržište imala je potpuno drugačiji oblik, koji je neodoljivo podsećao na prethodnika.

Ricohov procesor 5A22 pokretao je mašinu, kucajući na taktu od 3,58 megaherca. Konzola je boje „izvlačila” iz 15-bitne palete koja sadrži čitavih 32.768 nijansi. Zahvaljujući grafičkom koprocesoru, SNES je obavljao tiling i simulaciju 3D efekata, što je uz mogućnost prikaza 128 sprajtova veličine 64 x 64 piksela i četvoroslojnu pozadinu davalo fantastične rezultate u praksi. Konzolu je krasio osmokanalni zvuk za koji je bio zadužen Nintendov čip S-SMP i čak 128 kilobajta memorije.

SNES je razvaljivao konkurenciju na tržištu, iako je u trku ušao znatno kasnije. Konzola se do kraja svog životnog veka prodaje u nešto preko 49 miliona primeraka, dok je najprodavanija igra bila Super Mario World, koja je „otišla” u nešto manje od 21 milion komada. Međutim, izuzetno je teško proglasiti pobednika četvrte runde konzolnog rata, jer ako gledamo direktnu prodaju, SNES je tukao Mega Drive sa više od 20 procenata razlike. S druge strane, ako pogledamo šta se dešavalo u prethodnoj rundi, dolazimo do krajnje neverovatnih podataka. SNES gubi od NES-a: 62 prema 49 miliona prodatih konzola, dok je u slučaju Sege to potpuno drugačije. Master System je kuću našao u 13 miliona slučajeva, dok je zadovoljnih vlasnika Mega Drivea čak 40 miliona. Stvari se očigledno zakuvavaju.

Što se tiče emulatora, preporučujemo stari dobri Snes9x (www.snes9x.com, 11,68 MB), koji se i dalje razvija, postoji u 64-bitnoj verziji i portabilan je. Odlikuje ga „sipaj i vozi” način korišćenja, gde čak nećete morati da brinete ni o instalaciji, pošto je reč o portabilnom ostvarenju.

Round Five – fight!

Pre nego što pređemo na glavne takmace, ne možemo a da na napravimo i ne ponudimo vam svojevrsno predjelo. Peta runda konzolnog rata iznedrila je neke nove šampione i neke nove pobednike, dok su se oni koji su u prethodnom periodu suvereno vladali tržištem udavili u „živom pesku”. Iako se vodimo idejom da predstavimo globalno i na našim prostorima popularne konzole, ne možemo da se ne prisetimo nekih projekata koji su, na ovaj ili onaj način, obeležili jednu eru.

Mahom se radi o neuspešnim pokušajima da se dođe do igrača, pa su se u ovoj rundi redom saplitali Commodore (Amiga CD 32), Atari (Jaguar), 3DO (3DO Interactive Multiplayer), Apple (Pippin) i mnogi drugi. Sa setom se sećamo koliko smo mnogo očekivali od CD-om pojačane Amige i Atarijevog večito odlaganog Jaguara. Fijasko koji su doživeli na tržištu može se nazvati epskim, jer su, respektivno, prodali 100 i 250 hiljada primeraka. Šta tek da kaže Apple sa svojom Pipi dugom čarapom, koji se prodao u tek 40 hiljada primeraka. Najlepše iznenađenje bila je kompanija 3DO koja se pojavila niotkuda i sa svojim proizvodom pobrala simpatije mnogih – prodato je oko dva miliona primeraka konzole. Dobre ideje malo su značile s obzirom na to da je u ovoj rundi došlo do „smene generacija” i da su počeli da duvaju neki novi vetrovi...

Sega Saturn

Od velikih igrača Sega prva povlači potez i novembra 1994. godine (u Japanu) svetlost dana ugledao je Saturn! Znamo da ovo nije prva Segina konzola koja kao nosač podataka koristi optičke medijume, ali tarapanu sa njihovim modelom 32X koji se „kačio” na Mega Drive II konzolu ćemo potpuno zaobići. Ovde je reč o 32-bitnoj arhitekturi koja je trebalo da donese značajan pomak na polju kvaliteta igara. I kada su tehničke karakteristike i kada je sadržaj u pitanju. Konzola izgleda moderno i možemo da kažemo da podseća na standarde koji su danas u upotrebi. Ono što je zanimljivo je to da se sa gornje strane osim vratanaca za ubacivanje optičkih medijuma nalazio i otvor za kartridže, koji je mogao da se iskoristi za priključivanje periferija. Kontroleri su preživeli kozmetički tretman, zadržali su šest ukoso postavljenih tastera, uz nezaobilazan ’D-Pad’ i taster ’Start’.

Ono što se nalazilo „ispod haube” ulivalo je strahopoštovanje. Konzola je imala čak dva Hitachijeva SH-2 procesora koji su radili na 28,6 megaherca (dostižu, za ono vreme svemirskih, 56 MIPS). Yamahin čip YMF292 bio je sposoban za simfoniju na 32 kanala i posebno ga je kontrolisala Motorola 68EC000 na 11,3 megaherca. RAM se rasprostirao na dva megabajta, dok je dodatnih 1,5 megabajta bilo odvojeno za VRAM. Kod Saturna je sve u znaku broja dva, tako da konzola ima i dva grafička procesora od kojih prvi (VDP1) kontroliše sprajtove, teksture i poligone, dok se drugi (VDP2) bavi pozadinom. O tehničkim karakteristikama Saturna možemo da nastavimo da pišemo do sutra, jer je stvarno predstavljao mašinu iz snova, ali stvari su na tržištu stajale loše...

Osim što se pojavio u jako nezgodno vreme (o tome ćemo kasnije), Saturn je sahranila biblioteka izdatih igara. Od 600 dostupnih naslova većina su bile konverzije sa automata, što znači da se Sega uopšte nije potrudila da obezbedi ekskluzive i da se takmičila sa salonima zabave umesto sa direktnom konkurencijom. To će drugi obilato iskoristiti i ostaviti Segu u, ispostaviće se, ozbiljnom problemu. Saturn se do kraja životnog veka, 2000. godine, prodao u nešto malo više od devet miliona primeraka, što je lošije i od Master Systema, čija se dostignuća na tržištu sada i ne čine tako rđava.

Promašena Segina investicija podjednako loše stoji i kada je emulaciona scena u pitanju. Nakon nekoliko trzaja u skorije vreme, čini se da je Saturn scena u stanju katatonije i da, ako ste se nameračili na ovu konzolu, nećete se baš naigrati. Ono što je problem kod većine ostvarenja iz klase je kompatibilnost, sporo izvođenje i monstruozna hardverska zahtevnost. Preporučujemo da probate Yabause (yabause.org,56,69 MB), pa kom’ opanci, kom’ obojci.

Nintendo 64

Da je neko čelnicima Sege pre izlaska Saturna na tržište ponudio da će prodaja iznositi 33 miliona primeraka, mislimo da bi oberučke prihvatili. Malo bi se bunili u početku, ipak je to nešto skromniji broj u odnosu na Mega Drive, ali hej, malo li je na ovu skupoću. S druge strane, to što je na kraju dana Nintendo 64 prodat u 33 miliona primeraka za ovu japansku kompaniju možda predstavlja neuspeh, pogotovo što su od NES-a u konstantnom downtrendu, ali su opet do nogu potukli direktnog konkurenta.

I dok su se drugi bavili 32-bitnom igrarijom, Nintendo je 1996. godine sve zabezeknuo izdavši 64-bitnu konzolu za igranje. Strašno hrabar potez, koji je praktično uništen podatkom da je konzola podatke učitavala preko kartridža, a ne CD-ova. Tu je bio i potpuno novi kontroler koji je podsećao na trozubac i koji je pored ’D-Pada’ na sebi imao analognu „pečurkicu”. Takođe, konzola je s prednje strane imala priključke za čak četiri kontrolera, a ono što se nalazilo na matičnoj ploči bilo je još bolje.

Srce sistema činio je NEC-ov procesor VR4300 koji je kucao na fantastičnih 93,75 megaherca i po snazi je mogao da se poredi sa Pentiumima koji su se tada ugrađivali u desktop kompjutere. Na raspolaganju je bilo i četiri megabajta RAM, što je naročitim proširenjem moglo da se podigne na čitavih osam megabajta. Igre su mahom radile u rezoluciji od 320 x 240 piksela, ali je konzola bila sposobna da prikaže sliku i u rezoluciji od 640 x 480 piksela. Za to je bilo potrebno svih osam megabajta RAM, pogotovo što je N64 koristio paletu od 16,7 miliona boja. Inače, kartridži su na sebe mogli da prime 32 i 64 megabajta podataka, što jeste bio napredak, ali i dalje desetostruko manje nego što je to moglo da stane na klasičan CD. Za N64 je izdato tek oko 300 igara, a najprodavanija je Super Mario 64, koja je „utopljena” u skoro 12 miliona primeraka.

Za razliku od Saturna, emulacija Nintenda 64 za moderne kompjutere predstavlja mačiji kašalj. Postoji dosta kvalitetnih emulatora, a mi vam preporučujemo da probate onaj pod imenom Project64 (www.pj64-emu.com, 6,6 MB).

Sony PlayStation

Dođosmo do krivca zašto su u petoj rundi konzolnog rata zakazali svi, pa čak i velikani kakvi su Sega i Nintendo – njegovo kraljevsko visočanstvo Sony PlayStation. Ako je Mega Drive kod igrača na ovim prostorima učinio da se zainteresuju za konzole, onda ih je PlayStation u potpunosti preobratio. Fantastična 3D grafika, gomiletina igara, mogućnost „narezivanja” igara na CD-ove... Sreći jednostavno nije bilo kraja. PSX je od konkurenata imao i bolje kontrolere koji su i dan-danas šablon za Sonyjeve nove modele. Četiri akciona tastera: ’iks, krug, kvadrat i trougao’ i danas su zaštitni znak kompanije, ali to nije bilo sve što je Sony u tom momentu smislio. Na raspolaganju su bili i „rameni” tasteri, a tri godine po inicijalnom izlasku konzole na tržište, kontroleri su doživeli redizajn i dodate su im dve analogne „pečurkice” i to sa vibracijom – rođen je prvi DualShock kontroler...

PSX se na tržištu pojavljuje samo mesec dana nakon izlaska Seginog Saturna – decembra 1994. godine. Ako ste tražili razlog zašto je Saturn ispaljen van granica Sunčevog sistema, eto vam odgovora. Dok se Nintendo opasuljio i video šta će i gde će, bilo je kasno. PSX je išao kao alva i po nekim podacima prodat je u više od 100 miliona primeraka. U tom momentu to je bio neprikosnoveni svetski rekord, gotovo duplo bolji od prethodnog koji je držao NES sa 62 miliona prodatih primeraka.

Kada se pogledaju tehničke karakteristike PSX uopšte ne oduševljava. 32-bitni RISC R3000 procesor kuca na 33,8688 megaherca, na ploči se nalaze dva megabajta RAM i jedan megabajt VRAM. Zvučni sistem generiše 24 kanala, pa može da se kaže da konkurencija sve to već ima i još malo preko toga. Prosek vadi mogućnost grafičke kartice da na ekranu istovremeno prikaže 4000 sprajtova, koristeći paletu od 16,7 miliona boja i rezoluciju od 640 x 480 piksela. Međutim, ono što je napravilo razliku je skladišni prostor CD-ROM drajva koji je mogao da se koristi i kao plejer za audio-CD-ove. Autorski timovi su radili kao ludi i utrkivali su se ko će na softversku pijacu pre da izbaci novi naslov. Sega i Nintendo su zajedno imali oko 1000 naslova u zbirci, dok ih je PSX imao gotovo 8000! Među njima i sijaset ekskluziva od kojih je na tržištu najbolje prošao Gran Turismo, koji je prodat u 11 miliona primeraka. Da ne zaboravimo da je PSX imao i eksterne memorijske kartice koje su igraču dozvoljavale da snima pozicije u igrama, a mogle su da se priključe dve istovremeno.

Sa izborom emulatora za igranje PSX igara na PC-ju nećemo pametovati – to je legendarni ePSXe (www.epsxe.com, 2,71 MB), kojeg koristimo od samog početka, a koji sada može da se nađe i u verziji za Android platformu. Podesiv, optimizovan, moćan, a opet jednostavan i pristupačan – to je ePSXe. Da biste ga koristili, moraćete da pronađete BIOS-e za konzolu i da ih smestite u naznačeni direktorijum.

• • •

Četvrta i peta ofanziva bile su za pamćenje, pobednici likuju, dok poraženi ližu rane i prave planove za budućnost. Neki je više i nemaju, budućnost, pa će šesta ofanziva više biti skirmish borba nego veliki svetski rat. Stare takmace – Segu i Nintendo, ponovo gledamo u klinču, a sada im se pridružio i Sony, koji je očigledno batalio walkmane i ostalu fancy galanteriju i zaključio da je u igračkoj industriji budućnost. Do sličnog zaključka dolaze i u Microsoftu, koji na mala vrata ulazi u trku i pokušava da otkine deo kolača za sebe. U tome i uspeva, a posle svega igrački svet više nikad neće biti isti. O tome čitate u sledećem broju...

Vladimir PISODOROV