RetroArch 1.7.7

Ne verujemo da ljubitelji emulacije, pogotovo one vezane za igračke konzole, nisu čuli za projekat RetroArch. Ako ništa drugo, barem su „uhvatili” neku vest u vezi sa njim, a vesti je, ruku na srce, u poslednje vreme više nego ambrozije na nepokošenoj livadi. Zbog čega je RetroArch podigao toliku prašinu i zbog čega mediji toliko bruje o njemu? Čitajte dalje...

Multiplatformska vrteška

Reč je o multiplatformskom ostvarenju kakvo do sada nismo imali prilike da vidimo. Osim verzija za Windows (32-bitne i 64-bitne), tu su i one za Linux, odnosno macOS. Međutim, autori programa bili su široke ruke, tako da RetroArch radi i na starijim operativnim sistemima koji, možemo to da kažemo, odavno nisu u upotrebi – dobar primer za tako nešto je njegova iteracija za Windows 95. Da, dobro ste pročitali, za Windows 95. Pored toga, ovaj program može da se „zavrti” i na uređajima kakav je Raspberry Pi, baš kao i na čitavoj lepezi igračkih konzola: Xbox Classic/One, PlayStation 2/3/4, Wii/Wii U, Game Cube i Switch. Ni tu nije kraj, pa RetroArch može da se potera i na prenosnim uređajima kakvi su PSP/Vita i 3DS, a naravno da nisu zaboravljeni ni vlasnici Android i iOS „pametnih” telefona i tableta. Šlag na torti je što RetroArch može da se pokrene i iz internet browsera, ali o tome ćemo nešto opširnije kasnije.

Specijalan slučaj predstavlja Android verzija programa koju je moguće pokrenuti iz Kodija. Uz paralelnu instalaciju projekta Internet Archive Game Launcher dobija se radno okruženje kojem malo šta može da parira. Screenshotovi iz igara, opisi i, što je najlepše od svega, opcija da se ROM-ovima sa igrama pristupa u momentu kada su vam potrebni, čime se izbegava zauzimanje slobodnog prostora na inače ograničenom memorijskom prostoru. Pokretanje RetroArcha na ovakav način posebno će obradovati vlasnike multimedijalnih bokseva, jer ih uz priključivanje kontrolera pretvara u retro konzole za igru. Ovo je, ipak, priča za neku drugu priliku...

Multiplatformnost na kvadrat

Ako vam se od prethodno rečenog nije zavrtelo u glavi, od sledećeg definitivno hoće. RetroArch je multiplatformsko okruženje, ali na kvadrat! Kako sad to mislimo, pitate se. Pa lepo, ne samo što može da se pokrene sa širokog dijapazona uređaja, već isto tako može da pokrene širok dijapazon uređaja. Podržava arkadne aparate, osmobitne kompjutere, stone i prenosne konzole, igre pisane za DOS i tako dalje. Autori su pod skute programa implementirali najbolje što postoji na emulacionoj sceni, tako da su za obavljanje konkretnih poslova zadužene dobro poznate alatke: ScumVM, Snes9x, Reicast, Mesen, fMSX, DOSBox, MAME, VICE, Daphne, Caprice...

Sigurno ste prepoznali barem neke od nabrojanih emulatora koji se pod programom nazivaju Jezgra. Jezgra su zapravo komandni moduli koji omogućavaju emulaciju podržanih platformi. Mogu da se menjaju „u letu”, što znači da se bez restartovanja programa možete prebacivati sa platforme na platformu i uživati u starim hitovima bez obzira na njihovo poreklo. Da budemo potpuno jasni, Jezgra su deo libretro projekta i predstavljaju backend API-je za pokretanje emulatora i ostalog potrebnog sadržaja (na primer, multimedijalnih plejera). Sve je osmišljeno sa ciljem da se pokreće iz zajedničkog komandnog okruženja. S jedne strane to je plus, jer korisnike očekuje prepoznatljiv UI, bez obzira na tip emulatora, ali s druge strane može da prestavlja problem kada je precizan tuning performansi u pitanju – RetroArch jednostavno nije namenjen za to.

Po uzoru na Sony

Ono što mnoge korisnike zabezekne pri prvom susretu sa RetroArchom je upravljački interfejs koji je gotovo indigo kopija Sonyjevog XMB-a. To znači da su opcije podeljene po oblastima koje su postavljene u jednom redu, a da svaka od njih sadrži svoj skup funkcija sortiranih po kolonama. U mnoštvu sadržaja lako se snalazite, koristeći tastaturu i miš ili klasičan/konzolni kontroler. Sve radi iz prve i bez bilo kakvih intervencija sa strane, što je za svaku pohvalu.

Iz sekcije Main Menu, između ostalog, vrši se manipulacija Jezgrima, odnosno njihovo preuzimanje sa interneta. Po defaultu, RetroArch dolazi prazan i sadrži samo indeksiranu bazu podataka onog što možete da preuzmete sa zvaničnog servera. Akcija je jednostavna i automatizovana, a autori su posegli za ovakvim rešenjem kako bi veličinu programa zadržali u razumnim granicama. Odavde, inače, obavljate i učitavanje igara, mada će se one nakon pokretanja smestiti u sekciju History i „povezati” se sa dodeljenim Jezgrom. Takođe, na raspolaganju je i sekcija Favorites, gde možete da smestite omiljene naslove i brzo im pristupite. U oba slučaja, nije neophodno prethodno učitati odgovarajuće Jezgro pošto će to program uraditi umesto vas. Ukoliko je opisan način pogodan za one koji žongliraju malim brojem naslova i nije im problem da ih pojure pojedinačno, to ne znači da autori nisu mislili i na one sa većim prohtevima. RetroArch velike zbirke igara organizuje u okviru plej-lista (ranije su se zvale kolekcije) i to tako što ćete ga usmeriti na lokalni direktorijum koji sadrži ROM-ove sa igrama. Nakon što se skeniranje sadržaja završi, prepoznate igre naći će se u glavnom redu XMB-a, u okviru pripadajuće platforme. Sve će biti predstavljano odgovarajućom ikonicom koja jasno ukazuje na to o kom sistemu se radi. Ukoliko ste „povukli” nekoliko Jezgara za jednu platformu, RetroArch će vas pitati koji želite da iskoristite u konkretnom slučaju.

Susret sa sekcijom Settings prvi put može da bude traumatično iskustvo. Ovde ima toliko opcija da će vam trebati neko vreme da sve to svarite i pretvorite u upotrebljive kalorije. RetroArch dozvoljava brojne manipulacije kako sa slikom, tako i sa zvukom. Isto tako, dozvoliće vam da se brzo i jednostavno prebacujete sa jednog grafičkog API-ja na drugi, a podržani su svi DirectX komplementi, OpenGL, Vulkan... Olakšavajuća okolnost je to što su opcije smeštene u, rekli smo, zajedničko radno okruženje i znate gde da ih očekujete. Ipak, zbog načina organizacije i podešavanja funkcija, autori još uvek nisu uspeli da reše podršku za neke, novije, igračke platforme, pa nam samo ostaje da se nadamo da će to u skorije vreme biti „ispeglano”.

Više od igre

Da je RetroArch više od običnog emulatora do sada ste to shvatili, ali još dobrih stvari je pred nama. Osim što podržava snimanje pozicija, „čupanje” screenshotova iz igara, te skaliranje prikaza, u programu se nalaze i neke napredne funkcije koje će ozbiljni gameri umeti da cene. Na primer, postoji mogućnost snimanja igračkih sesija, uz odabir kvaliteta snimka, ali i mogućnost streamovanja materijala lokalno, na Twitch ili YouTube. Snimanje može da se obavi i kada je uključen post processing, a za to može da se angažuje naznačen broj procesorskih jezgra, odnosno grafička kartica.

Ako je to potrebno, dozvoljeno je uključiti implementirani OSD koji nudi prikaz brojnih statističkih podataka, kao što je broj izrenderovanih sličica u sekundi, na primer. Inače, izgled UI-ja može da se menja preko ugrađenih tema, što znači da možete da se rešite XMB-a, podržan je Kiosk režim, Netplay, automatsko snimanje pozicija, pa čak i Achievements sistem. Verujte nam na reč kad kažemo da smo pomenutim samo zagrebali po površini onoga što RetroArch nudi, a imamo još toliko toga da pređemo.

U RetroArchu ne vrti se sve oko emulacije igara. Recimo, na meniju stoji i Game Music Emulator, koji dozvoljava reprodukciju muzičkih numera pisanih za igračke konzole. Tu je i Imageviewer, koji služi za pregled slika; Lua Engine, koji omogućava pokretanje igara pisanih u istoimenom razvojnom okruženju i tako dalje. Iz RetroArcha možete da pokrenete i prilagođenu verziju Minecrafta, da probate Doom, Quake...

Da ne bude sve med i mleko, pobrinula se stara, dobra „frka” sa BIOS-ima konzola i emuliranih uređaja koje ćete morati sami da pribavite i smestite u naznačene sistemske direktorijume. Ovde je od velike pomoći online help koji do detalja obrađuje emulirane platforme i adresira probleme koji mogu da nastanu u toku rada sa kontrolerima, različitim grafičkim režimima, pa i BIOS-ima.

Sviraj to iz browsera, Sem!

Već smo rekli da RetroArch može da se pokrene i iz internet browsera, a autori preporučuju da to bude Mozillin Firefox. Stvar će raditi i iz ostalih popularnih browsera, ali može da dođe do frame skippinga, „iseckanog” prikaza, lagovanja komandi i raznih drugih bagova.

Ono što nas je iznenadilo je to da se RetroArch pokreće gotovo u potpunosti, nudeći isti onaj upravljački meni koji smo pominjali kod desktop verzije programa. I ovde je aktuelna verzija programa 1.7.7, kontroler funkcioniše normalno i sve naizgled ostavlja utisak rada u verziji namenjenoj za stoni kompjuter. Ono što je različito je to da se pristup Jezgrima obavlja sa toolbara koji se nalazi van okvira samog programa, a odatle se vrši i dodavanje sadržaja koji želite da pokrenete u „oblak”, koji „glumi” lokalni skladišni prostor. Ako ste mislili da su autori na raspolaganje stavili samo osnovna Jezgra i tako omogućili emulaciju u demo režimu, prevarili ste se. Na raspolaganju je čitava regimenta emulatora, ali morate da imate dobre živce da biste dočekali da se nešto učita i prikaže na ekranu.

U ovom režimu, RetroArch može da radi i preko celog ekrana, mada kako sada stvari stoje, njegovo korišćenje u ovom obliku preporučujemo samo kao proof of concept koji ne može da zameni „pravu stvar”.

• • •

Bez ikakve sumnje, projekat RetroArch jedan je od najznačajnijih koji se na emulacionoj sceni pojavio u poslednjih desetak godina. Ideja da se emulatori postave ispod jedne kape je odličan, pogotovo ako sadržaj nameravate da koristite sa multimedijalnih bokseva i sličnih uređaja. Podešavanje je globalno, opcije su raspoređene uvek na identičan način, dok se program ponaša bukvalno kao neka moderna konzola za igru. U bilo kom momentu možete da pritisnete odgovarajuću kombinaciju tastera i vratite se u glavni meni, „čupnete” screenshot ili započnete snimanje video-klipa.

Iako se UI kupa u eye candy grafičkim rešenjima, početnicima može da zasmeta to što je potrebno provesti dosta vremena ne bi li se sve uštimovalo i osposobilo za normalan rad. Čak i tada RetroArch ume da zagorča život ispoljavajući „bubice” kojih i te kako ima. Ume da se „zaglupi”, „iskoči” na desktop, odbije da pokrene igru koju ste do juče neometano bistrili i tome slično. Još uvek veliki problem predstavlja implementacija pojedinih emulatora, dok ima i onih čije performanse nisu na nivou standalone parnjaka.

Dakle, u daljem razvoju RetroArcha glavni faktor je vreme i nadamo se da će ga autori pametno iskoristiti. Do tada vam ne preostaje ništa drugo nego da pokušate da pronađete najpodesnija podešavanja za pokretanje vama omiljenih igara i da čekate pojavljivanje novih verzija programa koje će omogućiti pristup dodatnom sadržaju. Da, sve je potpuno besplatno, pa i nemamo toliko prava da lamentiramo, pogotovo što RetroArch i u ovakvom obliku predstavlja retro igračku platformu kojoj nema ravne.

Vladimir PISODOROV