Win994a 3.010, LisaEm 1.2.6, Basilisk II, GSplus 0.14, Q-emuLator 3.2.1, WinUAE 4.1.0/FS-UAE 2.8.3, Steem SSE 3.9.4, RPCEmu 0.9.1

U prošlom broju videli smo kako su izgledali paleolit, mezolit i neolit mikroračunarske revolucije, pa sada nastavljamo sa modelima koji su po hardverskim kriterijumima stepenica više u odnosu na osmobitne kompjutere. Osim 16-bitnih i 32-bitnih sistema, u ovoj generaciji često srećemo mašine označene kao 16/32-bitne kompjutere, a glavni krivac za to bila je popularna Motorola 68000, koja je po jednim kriterijima spadala u grupu 16-bitnih, a po drugim u grupu 32-bitnih mikroprocesora.

Texas Istruments TI-99/4A

Texas Instruments je kompanija koja je stekla zavidnu reputaciju u proizvodnji digitrona, integralnih kola i vojne elektronike. Nakon analize tržišta, odlučuju da krenu sa konstruisanjem igračke konzole i kompjutera koji bi konkurisali modelima kao što su Atari 2600, Apple II i TRS-80. Na kraju, od konzole nije bilo ništa, ali su neki delovi namenjeni njoj (ROM kertridži, RF modulator i jeftina tastatura) završili u kompjuteru TI 99/4, koji se pojavljuje 1979. godine. Sistem sa monitorom u boji koštao je 1150 (danas oko 4000) dolara, što je bio jedan od razloga slabe prodaje. Glavni adut bio je 16-bitni mikroprocesor TMS9900 na tri megaherca, napravljen da pojednostavi izgradnju mini-kompjutera TI-990.

Zanimljiva karakteristika ove arhitekture je da su u mikroprocesoru postojala samo tri 16-bitna registra (programski brojač (PC), status (SR) i registar pokazivač (WP)), dok se ostalih 16 registara opšte namene nalazilo u znatno sporijem SRAM čipu veličine 256 bajtova. Prednost 16-bitne arhitekture znatno je izgubljena dodavanjem pratećih osmobitnih memorija, što je zahtevalo dodatna stanja čekanja i brzinu svodilo na nivo osmobitnih konkurenata. Kompjuter je imao samo osam kilobajta DRAM, ali i 16 kilobajta video DRAM i 18 kilobajta grafičkog ROM-a. Za prikaz je korišćen čip TMS9918 sa tekst režimom i znakovima veličine 6 × 8 i 8 × 8 piksela. Omogućavao je i kontrolu do 32 monohromna sprajta (preklapanjem se dobijao multikolor) veličine 8 × 8 ili 16 × 16 piksela. Tu je bio i generator za tri kanala zvuka.

Dve godine kasnije, TI lansira model 99/4A koji je sličan prethodniku, samo što donosi mehaničku tastaturu, više interfejsa i video-čip TMS9918A sa grafičkim režimom 256x192/16 (posle će ga koristiti i MSX kompjuteri).

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, TI je pobedio u ratu cena digitrona sa firmom Commodore, da bi se 1982. godine slična stvar zbila na polju kompjutera u kojoj su glavni akteri bili TI-99/4A i VIC-20. To je dovelo do spuštanja cena ispod troškova proizvodnje i velikih gubitaka za TI (330 miliona tadašnjih dolara). Iako je 99/4A bio znatno bolji sistem, Commodore je ovaj put pobedio zahvaljujući jeftinijem hardveru. Inače, taj rat se krajnje pozitivno odrazio na popularizaciju kućnih kompjutera. Proizvodnja je prekinuta 1984. godine i do tada je kompjuter prodat u solidnih 2,8 miliona primeraka.

TI-99/4A bio je kompjuter sa dobrim hardverom, ali i dosta neobičan u odnosu na konkurente. Simptomatično je da je za njega objavljeno samo stotinak igara i to najviše od strane samog TI. Najbolji osećaj rada sa originalnim hardverom daje program Win994a (goo.gl/hKnJ8R, 7,47 MB), dok se literatura i softver na diskovima, kasetama i kartridžima može naći na adresi goo.gl/8qiV8F.

Apple Lisa

Na krilima uspeha modela Apple II, ekipa iz Cupertinoa planira da krene sa dizajnom nove generacije kompjutera. Stiv Džobs vidno fasciniran sa konceptom WIMP (Windows Icons Menus Pointer), sa kojim su se upoznao tokom posete istraživačkom centru Xerox PARC 1979. godine, rešava da novi modeli budu kreirani u smeru grafičkog interfejsa. Razvoj je trajao dosta dugo i tek početkom 1983. godine na tržište izlazi kompjuter sa nazivom Lisa po ceni od 9995 (danas preko 25.000) dolara. Radilo se o sistemu sa procesorom Motorola 68000 na pet megaherca, čitavih jedan megabajt RAM (proširivo do dva megabajta), pet megabajta (nije greška) hard-diskom, 2 × 860 kilobajta 5,25 flopi-drajvom i 12” crno-belim monitorom rezolucije 720 × 360 piksela.

Iako tehnološki napredan sistem sa podrškom za zaštićenu memoriju i kooperativni multitasking, Lisa sa svojom visokom cenom nije mogla parirati IBM PC sistemima na poslovnom planu. Osim toga, mala brzina procesora je pri radu ostavljala utisak tromosti. Prodato je samo 11.000 komada iz ove prve serije. Početkom 1984. godine pojavljuje se revizija sistema koji po znatno nižoj ceni (3394-5495 dolara) i umesto dva 5,25” flopija ima ugrađen 3,5” flopi kapaciteta 400 kilobajta i RAM u rasponu 512 kilobajta do četiri megabajta. Ukupno je prodato oko 100.000 Lisa kompjutera.

Za ovaj model preporučujemo emulator LisaEm (lisa.sunder.net, 4,39 MB) koji dolazi sa priručnikom u PDF-u.

Apple Macintosh

Tokom rada na projektu Lisa, Stiv Džobs biva izbačen iz tima (inače, Lisa je ime njegove kćerke) i prelazi u tim koji je razvijao model dosta skromnijih karakteristika. Vođa projekta Džef Raskin voleo je jabuke sorte McIntosh, pa je novi kompjuter „kršten” po njima (posle je došlo do promene naziva u Macintosh zbog autorskih prava). Shvatajući da je cena razlog neuspeha modela Lisa, Džobs inženjerima daje zadatak da kreiraju kompjuter istog koncepta, ali sa najnižom mogućom cenom. Početkom 1984. godine se za 2495 (danas 6000) dolara dobijao kompjuter sa procesorom M68000 koji je kucao na nepunih osam megaherca, imao je 128 kilobajta RAM, 3,5” flopi i 9” crno-beli monitor rezolucije 512 × 342 piksela. Iako inferiorniji u odnosu na Lisu, Macintosh se prodavao znatno bolje. Ubrzo se pojavljuje i model sa 512 kilobajta RAM, što je bilo od velikog značaja za razvoj budućeg softvera. Posle je Mac dobio boju, snažnije procesore, više memorije i brze interfejse, ali mu to nije pomoglo da izađe kao pobednik u borbi sa PC mašinama. Sredinom devedesetih godina prošlog veka Apple napušta M680xx mikroprocesore i prelazi na RISC PowerPC arhitekturu iza koje je stajao IBM. Poslednji model te serije je izašao 2005. godine pod imenom Power Mac G5, nakon čega i Apple prelazi na Intelove čipove. Od emulatora izdvajamo Basilisk II (goo.gl/gJTgsH, 4,67 MB). Dovođenje emulatora u radno stanje dovoljno je složen posao, pa je najbolje potražiti arhivu koja sadrži sve potrebne komponente.

Apple IIGS

Godine 1986. na tržištu se pojavljuje Apple IIGS (Graphics-Sound) koji predstavlja naslednika uspešne linije osmobitnih kompjutera Apple II. Zasnovan je na 16-bitnom procesoru 65C816 frekvencije 2,8 megaherca (kompatibilan sa 6502) i ima 256 kilobajta RAM (proširivo do jednog megabajta). Podržava rezolucije 320 × 200/16 i 640 × 200/4 (iz palete od 4096 boja). U igrama su korišćeni trikovi koji su dozvoljavali prikazivanje više od 256 boja. Za zvuk je zadužen čip Ensoniq 5503 DOC koji nudi wavetable sintezu na 32 kanala.

Apple IIGS je imao GUI u boji pola godine pre modela Macintosh II. Međutim, politika firme bila je da se forsira Macintosh, pa je čak i sistemski takt procesora 65C816 namerno držan znatno ispod mogućnosti kako ne bi ugrozio pozicije starijeg brata. Cena kompjutera prilikom pojavljivanja iznosila je 1000 dolara. Što se tiče emulatora, njih za Windows ima nekoliko, ali su svi bazirani na projektu KEGS i vrlo su slični. Izdvajamo onaj pod nazivom GSplus (apple2.gs/plus, 8,84 MB), dok je više stotina igara i programa moguće naći na sajtu archive.org i goo.gl/sXy5N8.

Sinclair QL

Veliki uspeh ZX Spectruma Ser Clive Sinclairu doneo je dosta novca i mogućnost da se sa kompjuterom QL (Quantum Leap) oproba na tržištu sistema za poslovnu primenu. Kao osnova iskorišćen je procesor M68008 koji je u stvari bio isto što i M68000 samo sa osmobitnom magistralom podataka, a ona je omogućavala korišćenje jeftinijih memorijskih čipova. Sistem je prethodno najavljen pod imenom ZX83 i trebalo je da predstavlja prenosni kompjuter sa ugrađenim ekranom, od čega se posle odustalo.

Pošto se Sinclairu žurilo da se novi model pojavi pre Macintosha, to je imalo za posledicu da prvi primerci budu nedorađeni, kako na softverskom tako i na hardverskom planu (mikrodrajv). Sve to je dovelo do loših ocena u štampi i kašnjenja sa isporukama, uz neminovni gubitak reputacije.

QL je radio na sistemskom taktu od 7,5 megaherca i imao 128 kilobajta RAM (proširivo do 768 kilobajta), dok su grafički režimi 256 × 256/8 i 512 × 256/4 bili sasvim upotrebljivi kako za posao tako i za igre. Kompjuter je dolazio sa kvaziprofesionalnom tastaturom, dva mikrodrajva u svojstvu zamene za flopi-diskove i odličnim Basicom, koji je bio deo QDOS-a. Za cenu od 400 funti se uz kompjuter dobijao i paket poslovnih programa. Nažalost, loš početak bio je koban za ovaj solidni kompjuter koji nije uspeo da zabeleži veći uspeh. Nakon što je Amstrad kupio firmu Sinclair, cena QL je uveliko snižena i rad na daljem razvoju je zaustavljen. Kompanije ICL, CST i BT su proizvodile kompjutere koji su softverski bili kompatibilni sa QL, ali bez većeg uspeha.

Najbolji emulator nosi naziv Q-emuLator (goo.gl/GR7ihk, 7,48 MB), ali je on, nažalost, prilično skup (35 dolara).

Amiga 1000, 500, 2000, 500+, 600(HD), 1200

Razvoj prototipa iz kojeg će se izroditi Amiga započet je 1982. godine sa ciljem da se kreira kompjuter koji će biti bolji od svega što je tada postojalo. Kompanija je nosila naziv Hi-Toro, ali je posle promenila naziv u Amiga Corporation. Projekat pod nazivom Lorraine zapada u finansijske probleme i Jack Tramiel, bivši vlasnik Commodorea i novi vlasnik firme Atari, Amiga Corporationu daje zajam od 500.000 dolara pod klauzulom da Atari ima pravo na korišćenje čip-seta ukoliko novac ne vrate za mesec dana. I dok je Jack u mislima taj hardver već ugrađivao u Atari ST sisteme, dešava se preokret i kompaniju Amiga kupuje niko drugi nego Commodore! To je pokrenulo pravni spor koji je trajao do 1990. godine, a čiji detalji ni danas nisu poznati.

Model Amiga 1000 pojavljuje se jula 1985. godine, ali su tehnički problemi odložili prodaju do početka 1986. godine. Bila je to mašina sa dobro poznatim procesorom M68000, 256 kilobajta RAM, operativnim sistemom sa podrškom za prioritetni multitasking i zaštitu memorije, kao i najboljom grafikom i zvukom u svojoj klasi. Cena od 1295 (sadašnjih 3000) dolara je bila skoro duplo niža od Macintosha i pri tome je Amiga imala bolje radne karakteristike. Doduše, na tu cenu valjalo je dodati još 300 dolara za kolor monitor.

Udarna snaga Amige bili su njeni custom čipovi: Agnus (prekidi, DMA, blitter i skrolovanje), Daphne/Denise (grafika) i Paula/Portia (zvuk, I/O), koji su omogućavali tečnu animaciju, mnoštvo (paleta od 4096) boja i dobar zvuk. Grafički režimi 320 × 256/32 (64 za EHB) i 640 × 256 sa 16 boja za piksel predstavljali su dobru podlogu za kreiranje odličnih igara.

Na proleće 1987. godine dobili smo Amiga 500 sa 512 kilobajta RAM, koja je koštala 700 (danas 1500) dolara i profesionalni model Amiga 2000 sa jednim megabajtom RAM i slotovima za ekspanziju po ceni od 1495 (3300) dolara. Posle dolazi Amiga 500+ sa jednim megabajtom RAM, koja je brzo zamenjena modelom Amiga 600 sa istom količinom RAM i slotom za priključenje hard-diska.

Jesen 1992. godine donosi treću generaciju Amiga kompjutera u vidu modela Amiga 1200, sa čip-setom AGA (Advanced Graphics Architecture). On je omogućavao korišćenje palete od 16,7 miliona boja, kao i 256 boja u režimima 320 × 256 i 640 × 480 piksela. Stari dobri M68000 ustupio je mesto modelu 68EC020 sa taktom od 14,18 megaherca, dok je RAM povećan na dva megabajta. Kao kod modela Amiga 600, postojala je mogućnost dodavanja 2,5” hard-diska i konektor za PCMCIA kartice, dok je u svojstvu operativnog sistema korišćen WorkBench 3.1. Iako je to predstavljalo prijatno osveženje u Amiga liniji, već se osećao zaostatak za PC mašinama sa True Color VGA grafikom. Model Amiga 1200 izašao je u teškom vremenu za Commodore, koji nije mnogo mario za njegovu budućnost, pa je tako tržištu isporučeno nešto manje od milion primeraka. Vrlo brzo nastupio je bankrot kompanije i odlazak Amige u istoriju.

Dva najkvalitetnija emulatora su WinUAE (winuae.net, 18,35 MB) i FS-UAE (fs-uae.net, 140 MB) kojem dajemo blagu prednost. Solidan izbor softvera nalazi se na sajtu lemonamiga.com.

Atari 520ST(+, M, FM), Mega ST(E), 520STE, 1040STE, Falcon

Pričali smo o tome kako je Atari od značajnog imena u svetu video-igara postao veliki gubitaš koga je njegov vlasnik Warner Communications želeo da se otarasi što pre. Pomenuti Jack Tramiel posle neslaganja sa glavnim finansijerom Commodorea odlazi iz firme i u poznatom brendu vidi šansu da nastavi sa poslom iz prethodne kompanije. Uskraćen za čip-set Lorraine, koji će postati deo Amige, prisiljen je da se oslanja na stariji hardver koji je dobio preuzimanjem firme Atari.

Prvi model Atari 520ST (Sixteen/Thirty-two) imao je procesor M68000 na osam megaherca, 512 kilobajta RAM, trokanalni zvuk (Yamaha YM2149), grafiku 320 × 200/16, 640 × 200/4 i 640 × 400/2 (iz palete od 512 boja) i TOS 1.0 sa GEM grafičkim interfejsom. Ne treba zaboraviti ni ugrađeni MIDI interfejs zbog kojeg je ST bio omiljen kod muzičara. Grafika i zvuk su bili dosta slabiji od Amige, ali je zato sa cenom od 800 dolara sa crno-belim i 1000 dolara sa kolor monitorom, ST pružao više od tri puta skupljeg Macintosha. To će biti razlog da se za njega pojavi dosta kvalitetnih poslovnih programa, a posebno je bio korišćen za DTP i CAD zadatke. Seriju ST kompjutera pratio je slogan Power without the price i može da se kaže da nije bio daleko od istine.

Naredni modeli bili su slični sa 520ST, pa je tako 520ST+ dolazio sa jednim megabajtom RAM (ali, bez flopija), 520STM imao je ugrađen TV modulator, dok je 520STFM imao i modulator i flopi. Za poslovnu primenu su bili namenjeni modeli iz serije Mega ST koji su imali jedan, dva ili četiri megabajta RAM i BLiTTER čip za ubrzavanje grafičkih operacija.

Njih nasleđuju modeli 520STE/1040STE sa BLiTTER čipom, paletom od 4096 boja i boljim zvukom. Ranih devedesetih godina prošlog veka sistemi sa procesorom M68000 bili su na zalasku, ali smo 1991. godine dočekali još i model Mega STE koji je u odnosu na prethodnike imao ugrađen SCSI interfejs, procesor koji je radio na 16 megaherca, kao i mogućnost dodavanja koprocesora.

Krajem 1992. godine pojavio se model Atari Falcon, koji je predstavljao veliko unapređenje u ST porodici. Sa procesorom M68030 na 16 megaherca, opcionim koprocesorom Motorola 68881/68882, osam kanala stereo-zvuka rezolucije do 50 kiloherca (Motorola 56001 DSP) i novim rezolucijama 320 × 480/256, 640 × 480/16(VGA), 640 × 480/256 i paletom od 262.144 boje, Atari je napokon dobio hardver kojim bi mogao da parira Amigi na polju igara. Nažalost, u nameri da se zadrži kompatibilnost sa prethodnim modelima, žrtvovan je dobar deo prednosti novog procesora. Ovaj kompjuter proizvodio se manje od godinu dana zbog rešenosti kompanije da se skoncentriše na izdavanje igračke konzole Atari Jaguar. Kompanija Atari imala je sličnu sudbinu kao Commodore, pa je tako 1996. godine prestala da postoji.

Od emulatora izdvajamo Steem SSE (goo.gl/PzEcnY, 6,6 MB), koji zadržava visok stepen kompatibilnosti sa originalnim hardverom. Igre i programe moguće je pronaći na sajtu atarimania.com.

Acorn Archimedes 305/440/A3000/A5000/A4/A3010

Pošto smo o istoriji kompanije Acorn već pisali ranije, u okviru teme o mikroprocesorskoj arhitekturi ARM, ovde ćemo istaći samo neke najvažnije detalje. Nezadovoljni performansama čipa M68000, u Acornu 1983. godine rešavaju da krenu sa dizajnom sopstvene 32-bitne RISC arhitekture. Kao rezultat rada malobrojnog stručnog tima, posle 18 meseci, svetlost dana je ugledao mikroprocesor ARM, što je bila skraćenica za Acorn RISC Machine. Sa skoro tri puta manje tranzistora od čipa M68000 i pet puta manje od i80286, ovaj mikroprocesor je na taktu od osam megaherca ostvarivao 4,5-5 MIPS, uz mnogo manju potrošnju energije.

S obzirom na to da je BBC Micro korišćen u britanskim školama, Acorn je istu priču priželjkivao da ponovi i sa novim Archimedesom. Debi kompjutera dogodio se leta 1987. godine i u njemu je korišćen mikroprocesor ARMv2, kod kojeg su ispravljene (neke) nedorađenosti prve serije. Iako sa odličnim karakteristikama na papiru, Archimedes je imao peh da dobije sirov operativni sistem koji je mnoge odbijao od kupovine. Od toga ih je odbijala i cena – znatno veća od Amiga i ST kompjutera, koji su imali mnogo više softvera. Najjeftiniji model Archimedes 305 imao je 512 kilobajta RAM i koštao je 800 funti, dok je najskuplji Archimedes 440 imao četiri megabajta RAM i hard-disk od 20 megabajta i koštao je 2300 funti.

Dve godine posle pojavljuje se A3000, modeli iz serije 4x0/1, kao i UNIX radne stanica R140, R225 i R260. Od ostalih modela vredi izdvojiti Acorn A5000 i A4 iz 1991. godine sa procesorima ARMv3, kao i najjeftiniji Acorn A3010 iz 1992 koji se prodavao za 500 funti.

Iako brža od konkurenata, porodica Archimedes kompjutera nije uspela da zauzme veći deo tržišta, najpre zbog cene i manjka softvera. Osim toga, PC klonovi su cenom i mogućnostima brutalno „oduvali” svu konkurenciju. Od emulatora izdvajamo RPCEmu (marutan.net/rpcemu, 22,6 MB) koji ima nešto više bagova, ali je udoban za rad. Softver se nalazi na linkovima goo.gl/wmz5p2 i goo.gl/Gkxqcg.

Igor S. RUŽIĆ