Gigabyte H370 HD3 i H310M DS2

Nakon predstavljanja vrha ponude u vidu Z370 čipseta, na red je došla i sredina, ali i najslabija verzija čipseta za Coffee Lake platformu. Ovakva podela verzija čipseta ustaljena je tokom nekoliko prethodnih generacija i na prvi pogled deluje kao da je sve uobičajeno. Ipak, odnos snaga se poprilično promenio i po prvi put doveo do toga da je uloga čipseta najniže klase dovedena do granice upotrebljivosti, jer je on toliko osiromašen da deluje krajnje jadno, čak i u odnosu na čipsete od pre nekoliko godina.

Kroz dva jeftinija modela ploča sa H370 i H310 čipsetom pokušaćemo da dočaramo razlike među njima i osvrnemo se na isplativost ulaganja u jače verzije čipseta.

Gigabyte H370 HD3

Za razliku od Z370, ova verzija čipseta ne podržava overklok otključanih procesora sa sufiksom K, uskraćena je za SLI grafičke konfiguracije i na raspolaganju su joj četiri PCI-E linije, manje (20, naspram 24 kod Z370). SLI nije podržan zbog toga što drugi PCI-E slot funkcioniše do x4 brzine, tako da će samo vlasnici Radeon kartica moći da se igraju na konfiguracijama sa dve grafičke kartice, uz ograničenu brzinu protoka podataka. Ukupan broj USB portova nije umanjen u odnosu na Z370, ali je broj onih koji funkcionišu po USB 3.0 standardu malo zakinut, pa ih od ukupno 14 na raspolaganju ima osam (od tih osam četiri podržavaju USB 3.1 standard), dok preostalih šest funkcioniše po USB 2.0 standardu. H370 na raspolaganju ima i jedan M.2 slot manje, tačnije, treći M.2 slot je rezervisan isključivo za Intelovu Wi-Fi karticu po CNVi standardu. Ovo je pomalo čudan detalj, jer jača verzija čipseta, Z370, ne raspolaže ovom mogućnošću, već ploče za Wi-Fi koriste eksterne kontrolere. Ovde se razlike u odnosu na Z370 završavaju. Iako su one vrlo bitne za entuzijaste, za prosečnog korisnika koji samo želi mašinu koja funkcioniše u skladu sa specifikacijama te razlike gotovo da ne postoje.

Naponska sekcija sastoji se od sedam faza, ali upotrebljene komponente nisu na listi najboljih, a polovina komponenata naponske sekcije uopšte i nije prekrivena hladnjacima. Kako ovaj model ne podržava overklok, preterano zagrevanje naponske sekcije svakako neće biti problem. Ipak, kondenzatori su postavljeni preblizu procesorskog podnožja, što će svakako otežati, a u nekim slučajevima i onemogućiti instalaciju masivnijih rashladnih sistema, pa o tome treba voditi računa ukoliko box kuler ne zadovoljava kriterijume korisnika.

Ploča raspolaže sa šest PCI-E slotova za proširenje, od kojih su dva „velika”, a preostali su izvedeni po x1 standardu. Svoje mesto našao je i davno zaboravljeni, stari PCI slot, koji se i dalje pojavi na ponekom modelu ploče, iako ga je Intel pre mnogo godina izbacio iz svojih čipseta.

Od skladišnih uređaja, podržano je šest sa SATA interfejsom i dva M.2 uređaja sa podrškom za RAID. Veliku manu predstavlja to što je M.2 slot smešten tik ispod procesorskog podnožja i dela naponske sekcije i što će zbog toga svaki SSD koji tu bude postavljen trpeti dodatno zagrevanje.

Audio-sekcija zasnovana je na Realtekovom ALC887 zvučnom procesoru, koji nije poslednja reč tehnike, ali je zato potpomognut namenskim audio-kondenzatorima, dok je čitava audio-sekcija obasjana žućkastim LED osvetljenjem. Za mrežu je zadužen Intelov gigabitni kontroler, na šta uvek gledamo sa odobravanjem. Zadnji panel je neuobičajeno bogat za ovu klasu ploče, sa USB 3.1 konektorima i svim video-izlazima osim DisplayPorta.

Ploča se u radu pokazala kao stabilna i pouzdana platforma za korisnike kojima overklok nije na umu, niti pate za šljaštećim LED efektima. Naredni model je već sasvim druga priča.

Gigabyte H310M DS2

Po formi, ovaj model se uklapa u micro-ATX specifikacije, ali mu se i u svemu ostalom može pripisati pridev „mikro”. Naponska sekcija sastavljena je od mršave četiri faze, sa komponentama slabijeg kvaliteta i bez ikakvih hladnjaka. Nažalost, i raspored komponenata je loš, tako da su one postavljene tik uz procesorsko podnožje i izbor kulera može da predstavlja ozbiljan izazov.

Slotovi za proširenje podrazumevaju jedan PCI-E pune dužine i dva x1 slota. M.2 slot je izostao, jer je Intel rešio da potpuno uskrati podršku za ovaj tip uređaja na najslabijoj verziji čipseta. Od ostalih mogućnosti za povezivanje skladišnih uređaja, na raspolaganju su svega četiri SATA konektora, od kojih nijedan nije postavljen pod uglom od 90 stepeni, što nam se nikako nije dopalo.

Zvučna podrška preslikana je sa prethodnog modela - dakle, Realtekov ALC887 zvučni procesor i namenski audio-kondenzatori, ali je i mrežni kontroler u ovom slučaju takođe Realtekov proizvod.

Zadnji panel spartanski je opremljen i svodi se na mrežne i audio-konektore, kombinovani PS/2 i šest USB portova, od kojih su svega dva izvedena po USB 3.0 standardu. Za vezu integrisane grafike i monitora zadužen je svega jedan konektor i to D-sub, odnosno klasični VGA. Čudi odluka Gigabajta da zbog tog konektora ugradi D/A konvertor na ploču, a da izostavi makar jedan digitalni konektor koji integrisana grafika izvorno podržava. Zato zadnjim panelom dominiraju paralelni i serijski portovi, tako da će ova ploča biti idealno rešenje za fiskalne kase i slične namene, jer su joj mogućnosti ispod svakog kriterijuma, čak i za skromnije korisnike.

Vladimir TRAJKOVIĆ