Sporadične mrvice u vidu portovanja dojučerašnjih ekskluziva sa konzolaških stolova, polako ali sigurno se pretvaraju u sve veće komade hleba za PC tržište. Red je, nakon gotovo pune tri godine izbijanja, konačno došao i na 3D ekstravagancu iz jedne od najdugovečnijih igračkih saga svih vremena (preko 40(!) igara, spin-offova, rimejkova, obrada i drugo). Lords of Shadow predstavlja razlaz od predominantnog, 2D spajtovskog prikaza prethodnih igara, uz tonalno drugačiju priču, i kao takav perfektan je materijal za uvek gladne PC mase (a i kao uvertira u nadolazeći nastavak, koji će ovaj put osvanuti paralelno na svim relevantnim platformama).

Mračna i atmosferična narativna podloga Gospodara senke u većoj ili manjoj meri odstupa od klasičnog Castlevania kanona, fokusirajući priču na mnogo tmurnije likove i događaje. Igrač je u ulozi Gabrijela Belmonta, viteza paladinskog reda koji biva poslat u zemlje infestirane demonskim zlom kako bi neutralisao zločinački trio iz podnaslova igre. Dotični sprečavaju odlazak mrtvih pred Rajske kapije, što Gabrijela dodatno motiviše kako bi doneo i večni mir duhu neupokojene supruge, čija je duša zarobljena u novonastalom limbu. Uz pomoć nekoliko zanimljivih saveznika (dobroćudnog šumskog demona Pana, neme devojčice u pratnji animiranog golema-zaštitnika, vilin-princeza i ostalih), Gabrijel će tokom svoje epopeje otkriti i dublje slojeve priče koji se tiču samog porekla pomenutih gospodara, kao i agendu sumnjivo predusretljivog brata-po-oružju, paladina Zobeka (takođe i u ulozi naratora igre).

Po pitanju same mehanike igre, Castlevania čak i sa ove distance predstavlja prilično funkcionalan miks neumornog tamanjenja neprijatelja u Gods of War maniru, usmerenog i ne preterano slobodog platformisanja nalik Prince of Persia igrama, sporadičnog rešavanja neizazovnih mehanizama i zagonetki, i klasičnog pronalaženja različitih komada opreme koji omogućavaju dosezanje delova nivoa koji su do tada bili nedostupni. Ovo poslednje podrazumeva veštački umetnut replay value igri, jer poseta ranijim lokalitetima podrazumeva igranje kompletnih nivoa ispočetka, što s druge strane, biva nagrađeno dodatnim bonus artefaktima, kristalima i ostalim predmetima koji će olakšati glavno probijanje do kraja balade.

Borba, lomatanje po platformama i korišćenje specijalnih veština predstavljaju „mešanu vreću” po pitanju funkcionalnosti i živcirajućih trenutaka zbog neispeglanosti igre (ovo je 1:1 port sa konzole, mind you). Furiozne makljaže sa protivnicima zaista izgledaju spektakularno na momente, bez obzira na to da li koristite primarno ili nekoliko različitih sekundarnih pomagala. Arsenalom dominira modularni dvodelni krst čiji su segmenti povezani bodljikavim lancem, koji omogućava pletoru razornih kombo udaraca i zgromi-sprži-samelji poteza koje otključavate osvojenim nagradnim poenima. Problem je što su protivnici po pravilu brzi kao munje na steroidima (naročito kasniji bossovi), što vam često ne daju priliku ni da registrujete koju vrstu udaraca koriste, i, što je naročito živcirajuće, opušteno ulaze u vaše započete kombo udarce i na miru vas tranžiraju dok vi mlatite lancem u prazno. S druge strane, bestijarijum koji ćete sresti zaista je impresivan, i po broju i po gabaritima pojedinih grdosija (posebna priča su susreti sa monumentalnim titanima), da se postavlja pitanje šta su autori ostavili za drugi deo igre. Pojedine primerke razdražljive faune (varge, trolove, džinovske veprove, pauke i slično), možete i da zajašete i tako oduvate ostatak napasnika, ili ih iskoristite za savlađivanje određenih terenskih prepreka. Taktički trenuci predstavljeni su orbovima koji ostaju iza palih protivnika, koje možete skladištiti u plavi „kanister” (što regeneriše zdravlje prilikom svakog uspešnog udarca), odnosno crveni (što pojačava snagu napada).

Usko i linearno savlađivanje platformi pati od nesrećno odrađene kamere, koja akciju prati iz unapred definisanih, nepromenljivih uglova (kako bi se engine rasteretio iscrtanja svega ostalog), što dovodi do toga da ćete često prevideti određene putanje ili čitave delove nivoa (dodatno otežano odsustvom mape, koja bi sigurno doprinela većem istraživačkom poletu).

S prezentacione strane, citat Ričarda Atenboroua iz „Jurassic Parka”: „Spared no Expense” najbolje opisuje audio-vizuelni spektakl koji i nakon tri i po godine zna da ostavi bez daha. Ultradetaljno skrojene lokacije, iako po pravilu lavirintskog karaktera, pune su impresivnih lokaliteta i pažljivo kadriranih visti koje se gube u daljini. Iako igra spada u neslavne konzolne naslove koje su zasićene sivkasto-braon nijansama, stvar prilično vade impresivno animirani protivnici, naročito prilikom famoznih boss susreta. Dodatak ovome su i izvrsno izrežirani sinematici u engineu igre, mnoštvo kvalitetnih specijalnih efekata (ponajviše način na koji su prikazane vlažne površine), kao i masa ilustracija i animiranih skica u vernom dnevniku, kojih se ne bi postidele ni korice Heavy Metal magazina. Orkestarsko-filmska muzika pumpa adrenalin na pravim mestima i na pravi način, a dodatni sloj klase celoj stvari dodaje angažman dva britanska glumačka barda u ulogama Gabrijela i Zobeka: Robert Karlajl (Begbi iz „Trainspottinga"/pukovnik Ajvs iz kultnog „Ravenousa”) i Patrik Stjuart (neuništivi Pikard iz „Star Treka"/profesor Ksavijer iz „X-Men” trilogije).

Ako niste pripadnik superiorne PC nebeske rase, koja sa gađenjem gleda na bilo šta što se ne trudi da hardverski rasčereči vaš kompjuter, a zadenuli ste dovoljno bočica strpljenja za pojas, Castlevania LoS je prilično adiktivno i zahvalno igračko iskustvo, naročito ako vam u damarima zatreperi na pomen visokobudžetne, gotske dark fantazije.

Aleksandar DINIĆ