Ako je pripovedački aspekt ono što razvojni tim želi da naglasi, video-igra kao takva ume da bude problematičan noseći medij. U slučaju filma, stvar je daleko jednostavnija, jer film sa sobom ne nosi breme neophodne interaktivnosti. Naravno, uvek je moguće izabrati metod koji primenjuju vizuelne novele – servirati lepe (statične) slike i interakciju svesti na besomučno kliktanje po nepreglednim redovima teksta. Tu su i igre poput The Patha, Traume i Dear Esther, koji svoje priče obično ostavljaju otvorenim za različita tumačenja. Gone Home spada u bliske rođake ovakvih igara, jer tehničke karakteristike i gejmplej u potpunosti podređuje detaljno istkanom i promišljeno serviranom scenariju. Iako je igra bliski rođak spomenutih naslova, način na koji funkcioniše protivi se preciznom žanrovskom određenju.

Igrači koje odbija nedorečenost i nadrealna atmosfera naslova poput Dear Esther ovoga puta se ne moraju bojati. Gone Home i te kako ima priču – čvrsto struktuiranu, odlučno artikulisanu i vešto napisanu. Čovek zaslužan za njen nastanak odgovoran je i za scenario Minerva’s Dena, ekspanzije za Bioshock 2. Autori igre povremeno su bivali angažovani na drugim projektima, da bi na kraju osnovali sopstvenu kompaniju i bacili se na posao. Rezultat je originalna igra, kojoj se naziv „istraživačka avantura” može prilepiti tek uslovno, jer ne odgovara u potpunosti iskustvu koje nas čeka. „Istraživanje” sa sobom povlači izvesnu količinu uloženog truda, a ovde toga jednostavno nema. Sve što nas očekuje je lagana šetnja uz mnogo njuškanja.

Povratak kući... U tmurno veče stupate na trem, olujne oblake prekriva tama, podiže se vetar, munje paraju nebo, i počinje kiša. Roditelja nema, sestra je takođe nestala. Godina 1995. ne nudi blagodeti mobilne telefonije, pa ćete misteriju nestalih ukućana morati da rešavate na osnovu pisanih dokumenata koje nalazite razbacanih po kući. Pisma lične prirode, poslovna korespondencija, razglednice, dnevnici, dopisnice, stari novinski članci, čak i nalepnice na frižideru... Sve te silne informacije sastavljaće jedan po jedan delić mozaika, sve dok mračne tajne i porodične intrige polako ne isplivaju na površinu. Neretko ćete čkiljiti u pokušaju dešifrovanja škrabopisa; mnogi dokumenti biće izgužvani i zamrljani, sa teško čitljivim slovima. Avanturisti će se samo kiselo nasmešiti, progutati knedlu i prihvatiti ovo kao rutinsku i podrazumevanu stvar.

Multi-platformski endžin Unity pokazao se kao preveliki zalogaj za autore. Na silu izguranih tridesetak sličica u sekundi na četvorojezgralnom procesoru, uz rudimentarno osvetljenje scena i teksture ispodprosečnog kvaliteta svedoče o slaboj optimizovanosti igre. Da nije sporog, ritmičnog kretanja kroz prostorije u kući koje ublažava posledice niskog frejmrejta, avanturu bi bilo zaista naporno igrati.

Druga strana medalje krije neverovatni stepen imerzije koji će vas, bez obzira svidela vam se priča ili ne, naterati da je zapamtite. Način na koji je radnja servirana igračima, bez pardona sasuta u lice konzervatizmu, puca u kolena svakom visokobudžetnom naslovu „tripl-ej” kategorije, postavljajući mu domaći zadatak. Ovako se pričaju priče, poručuju autori. Možda vam se sadržaj priče i ne dopadne, možda mi i ne umemo da zauzdamo moćni Unity, ali umemo da zapalimo vatru, zasednemo sa vama oko nje, i pričamo vam o tajnama. Postavićemo vas na pozornicu na čijim daskama ćete se zapitati da li bi porodica, o kojoj priča govori, u nekom drugom vremenu i nekom drugom univerzumu, mogla da bude – vaša.

Nekoliko faktora utiču na slabiju ocenu igre (ukoliko je ona kod ovakvih naslova uopšte bitna – a nije). Najpre, nivo predvidljivosti. Jedanput kada shvatite kuda vas radnja vodi, efekat iznenađenja bledi, i čitava stvar gubi na ozbiljnosti. Spisateljska veština autora polako gubi na snazi, i počinje da nalikuje ceđenju suve drenovine. Gone Home upada u zamku koju je sam sebi postavio: hoće li igrači imati strpljenja da provedu nekoliko sati uz nešto što podseća na interaktivnu filmsku epizodu, uz gotovo potpuno odsustvo bilo kakve inicijative od strane igrača? Ako srž i okosnicu igre čini storija o sestri glavne junakinje, čemu preostale paralelne priče o roditeljima? One ne vode nikuda, ometaju osnovnu radnju, odvraćaju pažnju, i tu su samo da popune prazninu u narativnom toku. Koketiranje sa mračnim istorijatom „kuće na brdu” i nagoveštajem postojanja horor elemenata (iako ih nema), simpatičan je pokušaj mistifikacije, ali takođe predstavlja ćorsokak. Veći deo stvari razbacanih po kući (koje je moguće podići, okrenuti, obrnuti i zagledati) nisu ništa drugo do bespotrebni rekviziti. Niko ne može očekivati da baš svaki predmet pronađen u kući krije tajnu, ali povećavanje realnosti na ovaj način samo opterećuje i ometa igrivost. Na kraju, postavljanje radnje u vremenski okvir sredine devedesetih zahteva pažljivo postavljanje pozornice. Atmosfera devedesetih se valjda mogla dočarati i na neki ubedljiviji način, a ne samo razbacivanjem VHS kaseta sa naslovima filmskih hitova koji su tada bili aktuelni.

Audio-komponenti se, za razliku od vizuelne, pristupilo ozbiljnije. Zvučni zapisi koji prate život Samante, sestre glavne junakinje, deluju ozbiljno i autentično. Muzička pratnja svodi se na povremeno aktiviranje kasetofona (sumnjivo razbacanih svuda po kući), nakon čega možete uživati u zvuku garažnih grandž bendova (ili pritisnuti „stop” taster, ako zaključite da su neke od kompozicija previše... živopisne).

Gone Home je nesvakidašnja igra, od sorte koja se ne pravi često, i još ređe nalazi put do šireg auditorijuma. Kadra je da vas zaintrigira, probudi saosećanje, naljuti, natera na razmišljanje, ili jednostavno – preplavi dosadom. Izbor je u potpunosti vaš.

Miša MITRANOVIĆ