Ponekad je zadivljujuća konjska upornost kojom određene firme degradiraju popularne naslove u potpunosti ostajući gluve na zajedničke vapaje kritike i igrača. Prvi Lost Planet ostao je zapažen više kao vizuelno zapanjujući i igrivi tech demo za konzole nove generacije, nakon čega se sav prikupljeni kapital kod igrača ispuvao slabašnim nastavkom, koji je doneo legendarno konfuzne režime igranja i isforsiranu co-op kampanju. Na svu sreću, dalje propadanje franšize na vreme je zaustavljeno i prebačeno na novi kolosek pametnim potezom Capcoma, koji je izradu trećeg dela delegirao spoljnom, zapadnjačkom studiju (Spark Unlimited), što je u startu rešilo puno problema povezanih za specifični „umetnički” izraz koji dolazi sa Dalekog istoka.

Bezuspešno mozganje autora da nekako skrpe dovoljno materijala za priču koja će se koliko-toliko smisleno nadovezati na događaje iz dvojke, prekinuto je kada je neko od nadležnih lupio pesnicom o sto i uzviknuo: „When in doubt, prequel it!!”. Radnja trećeg dela tako je promptno poslata nekih pedesetak godina u prošlost, u vreme pionirskih pokušaja kolonizovanja smrtonosno ledenog sveta EDN III. Ogromni depoziti T-energije, i prisustvo iste u rasi agresivnih vanzemaljskih Akrida, dovoljan su razlog za upućivanje nekoliko voljnih dobrovoljaca da postave infrastrukturu za buduću eksploataciju. Igrač je u ulozi Džima Pejtona, beskrajno simpatične momčine sa bradom drvoseče, koga je želja za obezbeđivanjem žene i malog deteta odvela put dubokosvemirskog gastarbajtluka. Početna inženjerska zaduženja po površini negostoljubive planete vrlo brzo će otkriti nekoliko brižljivo čuvanih tajni koje EDN III krije od nevoljnih kolonista, uz standardna mračna muljanja zle korporacije(TM) koja vas je i uvalila u ceo čabar.

Već nakon uvodnih taktova igre (i jednom kada se dokopate početne baze), postaje evidentno da je na igri radio neko ko je iskreni zaljubljenik u mračno, industrijsko SF okruženje nastalo u najboljoj mešavini „Aliens” filmova i Starcraft sage. Pažljivo osmišljen i sjajno tempiran početak podrazumeva upoznavanje i interakciju sa likovima po bazi, odlično napisane i odglumljene dijaloge, duhovite i dovitljive audio i tekstualne logove, uverljivu i zanimljivu razmenu poruka Džima i mile mu ženice, i generalno sjajnu atmosferu koja se uvlači pod kožu i stvara opipljiv osećaj da ste zaista milionima kilometara daleko od kuće.

„Smanji doživljaj! Spusti loptu!” su, izgleda, bile zvezde vodilje autorima Lost Planeta 3, što je rezultovalo urednim potkresivanjem bilo kakvih napadnih trenutaka koji bi poremetili relativno spor tempo igranja, i pomenuto identifikovanje sa glavnim junakom. Osim puno šetkanja i razgovora sa pratećim likovima, ovo je najevidentnije u prisustvu robotske platforme koja će Pejtonu biti glavna alatka za zarađivanje svemirskog kruha. Za razliku od agilnih manga robota i odela iz prethodnih igara, Pejtonov RIG je sporohodna, masivna mašina opremljena ekstremitetima i bušilicom, čija je prvenstvena namena lomljenje stena, razbijanje ledenih i snežnih nanosa i sporadično aktiviranje džinovskih mašinerija posejanih po EDN-u. Gotovo emotivna veza koju ćete stvoriti sa ovom vernom šklopocijom očigledno je bio fokus autora igre, što se odražava kroz mogućnost puštanja muzike (kantri, nego kako), pomenute video-prepiske sa suprugom na Zemlji, pregleda mape, objektiva, i opipljive nelagode kada god budete morali da napuštate udobnosti kabine. RIG takođe predstavlja i način za dopunu istrošene municije i granata, na stranicama svojih nogu ima kontejnere za odabir borbenog arsenala, a u ograničenom radijusu „baca” i radarsku mapu sa pozicijama neprijatelja.

Uverljivo okruženje i dinamika igranja, u kombinaciji sa besprekorno dočaranom atmosferom jednom kada krenete u istraživanje planete (u vidu ledenih vetrova, šibanja munja u daljini, konstantnoj pomračini, sporadičnim mini-meteorskim pljuskovima koji dobuju po kabini i drugo), tera na stalno upijanje i zavidan stepen imerzivnosti koji Lost Planet 3 pruža igraču. Mehanika igranja je jednostavna i predstavlja smenjivanje on-foot deonica (iz perspektive trećeg lica) i gacanja u robotu na dovoljno širokim mestima za to. Pucanje, ’vatanje zaklona, bacanje granata i eliminacija agresivnih Akrida odrađena je u standardnoj i prilično funkcionalnoj formi, uz korišćenje kuke za kešanje na predefinisanim mestima. Interesantniji momenti očekuju vas u kabini verne kante, u sukobima sa preraslim primercima vanzemaljskih čudovišta, kada ćete svoje robotske ruke i bušilicu koristiti za mlaćenje, hvatanje i burgijanje protivnika, uz boksersko zauzimanje garda s oba ekstremiteta (što je sve zajedno očigledan omaž „Robot Joxu”, kultnom filmskom hitu s kraja osamdesetih). Sistem zdravlja lišen je upliva T-energije (što je bio trejdmark prethodnih igara), i odrađen je standardno za TPS igre (kuliranje u zaklonu vas oporavlja), dok se dotična supstanca sada koristi kao moneta za apgrejd oružja, opreme ili različitih „aksesoara” na samom robotu.

Sporadične mane i propusti ne opterećuju gameplay u većoj meri, ukoliko u svet Lost Planeta 3 uronite na pravi način. Sporadična okruženja bolno su monotona (po pravilu su to razni istraživački kompleksi koje ćete obilaziti peške), dok istraživanje trasa mimo glavnih i sporednih questova ne donosi praktično nikakve bonuse (uz često veštačke prepreke koje onemogućavaju dalji prolaz), što trivijalizuje naoko otvoreni i nelinearni karakter igre. Takođe je pomalo bez veze što ćete se sa pojedinim grdosijama sukobljavati isključivo „ručno”, jer ćete već iz nekog razloga biti primorani da svog robota ostavite negde pozadi (iako je RIG kao stvoren za spektakularne Pacific Rim makljaže).

Aleksandar DINIĆ