Borilačke igre je oduvek bio glas da su preterano komplikovane i da od igrača osim munjevitih refleksa zahtevaju i enciklopedijsko znanje stotine poteza. S obzirom na to da smo sada u, takoreći, renesansi borilačkih igara, bilo je za očekivati da će nekome pasti na pamet ultrapojednostavljena tabačina.

Šta se uopšte desi kada borilačku igru svedete na apsolutni minimum, toliko jednostavan da za igranje koristi samo dva tastera? Nastane DiveKick, urnebesna tabačina u kojoj su jedini potezi skok i dijagonalni udarac nogom a la Supermen (samo naopačke). Originalno, DiveKick je zamišljen kao čista šala, parodirajući komunu koja okružuje turnire u borilačkim igrama ali i mnoge naslove iz žanra. Vrlo brzo je od interne šale nastao igriv projekat i uz malo šminke finalna verzija koja je sada pred nama.

Iako na papiru deluje kao apsurdno jednostavna igra, praktično na nivou neke od malih flash igara, DiveKick ima „dubinu” gotovo kao i Street Fighter. Svaki od 13 boraca ima različitu brzinu skoka i udarca, kao i ugao pod kojim šutira, a jedna od osobina može dodatno da se unapredi izborom dragulja pre početka borbe (sistem iz Street Fighter x Tekken). Takođe, svaki od likova ima dva specijalna poteza koji donose nove mogućnosti taktiziranja tokom borbe u vazduhu ili na zemlji čijom upotrebom se troši „super” skala koja je postala standard u borilačkim igrama. Svaka borba je čisti adrenalinski rush, jer je dovoljan samo jedan udarac za pobedu u rundi a vreme je ograničeno na 20 sekundi. Zbog ovakvog formata, igra zahteva munjevito i konstantno nadmudrivanje sa protivnikom, planiranje svakog skoka i faktički uči igrača taktičkom igranju ne samo ovog naslova već i uopšteno svih borilačkih igara. S druge strane, uklanjanje potrebe za učenjem kilometarskih komboa i gomile termina omogućilo je da u igri jednako uživaju i apsolutni početnici u žanru, te je ovo odličan party naslov.

Grafički, igra ne impresionira. Ni likovi ni pozadine nisu preterano detaljni. To, doduše, nije ni bio cilj autora, već neverovatna količina parodije i čistog slapstick humora koji vrvi iz svakog bita igre. Svaki od likova je šašavi mess referenci i parodija na druge video-igre i pop kulturu, počev od naslovnog dvojca Dive i Kick (pandan Ryu i Kenu) koji su čisti omaž seriji „Fresh Prince of Bel Air” do nešto opskurnijih likova, poput onih inspirisanih gaming kulturom i organizatorima turnira u Street Fighteru. Čak i da ne prepoznate reference, salva provala koje likovi izgovaraju tokom borbi a naročito „mudrosti” ujka Senseija između borbi će izmamiti makar kiseli kez. Jasno, neće svakome odgovarati ovo bombardovanje šalama i parodijama.

DiveKick je dokaz da „tabačine” ne moraju biti bauk i trenutno je najbolja igra kojom je moguće uploviti u ovaj, donedavno jako elitistički žanr. Možda svojom prezentacijom ne opravdava cenu i deluje kao običan gimmick ili smandrljan naslov, ali je činjenica da su ovako nešto mogli da naprave samo ljudi koji dišu i žive za borilačke igre, da u jednoj igri ponude jednaku količinu zabave casual i hardcore publici.

Bojan JOVANOVIĆ