Proces prozapadnog kondicioniranja započeo sam pre nego što sam upisan u prvi razred osnovne škole

We dreamed the same dream, but now you must die... Jedan u zlo ogrezli svet, jedan arogantni Srbin, dvostruko više zabave ovog leta! Gledam BBC-jeve vesti o šibanju u Libiji, slušam jadna obrazloženja zašto NATO bombarduje Gadafija i vizuelizujem cunami koji prekriva veliku Britaniju uz misao: „Oooh, i’d like to see you all drown”, moždano odsviranu bez šerbedžijskog „ex-KGB mad Russian” zavijanja i rastezanja. Moja podsvest govori engleski sa urbanim britanskim akcentom, i protiv toga sam apsolutno nemoćan. Da li čovek u sebi može da pomiri žarku želju za dezintegracijom Amerike, Velike Britanije, Holandije i Nemačke, i oformljeni mozak na čijim se polutkama već decenijama lepe samo zapadni sedimenti? Da li su Srbstvo i defanzivna ksenofobija kompatibilni sa potpunom mentalnom predajom jednom Bioshocku, totalnim slaganjem sa američkom Deklaracijom o nezavisnosti i principima parlamentarne demokratije? Ili sam ja lud i zaslužujem Arkham Asylum? Don’t answer that...

Mislim da je sve počelo sa Commodoreom 64, igrom Raid over Moscow i SF serijom „Blake’s 7”. Proces prozapadnog kondicioniranja započeo sam pre nego što sam upisan u prvi razred osnovne škole, doživljavajući sebe, odnosno svoj avion/helikopter/bacač diska iz igre kao branioca zapadnih vrednosti, koje sam tada doživljavao kao koka-kolu u limenci. Ej, čoveče, sok u piksli, a ne u staklenoj flaši, piješ a cice te gledaju (prim. moj kum Miloš)... To je bio zaista big deal 1986. godine... Tokom osamdesetih godina niste ni imali nekog drugog izbora – Duško Dugouško bio je neuporedivo veća faca od onog zeca i vuka iz crtanog filma „Nu pogodi” (ili kako se već zvao) ili Loleka i Boleka, a ruski/češki SF filmovi kalibra „Solarisa” (Tarkovski) bili su suviše kriptični i vizuelno siromašni za napaljenog klinca sa nesrazmerno velikom glavom. „Star Wars”, „The Last Starfighter”, „Tron” i ostali ostavili su mastan guzni žig na mladom i tada veoma praznom mozgu. I dok je u sferi pokretnih slika čovek imao kakav-takav (jadan) izbor, u pogledu stripova i video igara nije bilo alternative. Hell, čak su i domaći crtači poput Željka Paheka i Branislava Kerca crtali samo i isključivo zapadnoidne stripove sa anglosaksoidnim junacima. CatClaw i Bili The Pljuc! Pimbek i Badabum! Teza o Jugoslaviji kao zemlji koja je jednom nogom na Zapadu a drugom na Istoku možda je važila za ljude koji su živeli na selu i koje je bolelo uvo za struju, ekrane i pokretne slike, ali za gradsku populaciju bila je bespredmetna. Zapad all the way.

Alternative nema ni danas, i reklo bi se da je situacija još gora nego što je bila u finalu Hladnog rata. Ako imate želju da se uravnotežite na kulturnom ili supkulturnom planu kroz filmove/serije koji nisu UK/US, nemate nikakav izbor osim turskih/indijskih sapunica i FEST-a jednom godišnje. Kao poslednju poštapalicu imamo literaturu, ali to je prilično jadna uteha. Možete da bacite pogled i na naše dvorište, ali ćete smesta shvatiti da lokalpatriotizam u kulturnoj sferi od čoveka samo može da napravi june. Rebalans identiteta nađen u besomučnom trubljenju Guče ili serijama nalik na „Babu i češljanje” bedan je rebalans. Ako neko pomene pozorište, dobiće mavaši-geri preko TCP/IP protokola.

Poslednjih deset godina čak je i moja impregnirana svest, ona koja je bila u stanju da 1999. igra TOAW scenario sa invazijom na SRJ, počela da se buni. Recimo, nisam mogao da gledam „24”, ne zato što su Srbi bili negativci (Viktor Drejzen, LOL), ni zato što ih je Džek Bauer, za koga bi po defaultu trebalo da navijam, ubijao, već zato što je bio ponosan na to što je ’99 bio na Kosovu i podmetao bombe asistirajući šiptarskim teroristima. Jedva sam dočekao da se završi prva sezona. I onda sam skontao da ovakvo razmišljanje nije zdravo, ali da kao alternativu imam gledanje u zid. Ajde bre, Rusi, trujte me! Dajte neku SF seriju ili makar običnu seriju koja liči na nešto, i za koju postoje srpski ili (gasp) engleski subtitlovi! Dajte neku igru ili osmi sadržaj koji bi me motivisao da naučim ruski! (S.T.A.L.K.E.R. i Metro 2033 su OK, ali su kap u moru). Ili kineski, indijski, kazahtanski, francuski, libijski... Da znam, boli njih sve uvo za nas, ali bih malo da šaram, čisto da stalno ne pijem sa pojila koje su instalirale sile koje me soft tlače već dve decenije.

I eto prilike za još jednu interesantnu paralelu sa piraterijom. Piraterija ne odgovara samo onome ko prodaje sadržaj X (TV, filmovi, igre, whatever...), već je zapadnim establišmentima stalo da vi sisate pajplajn na bilo koji način: ako mogu da vam ga prodaju, odlično; ako ne, dozvoliće vam da ga svlačite sa Interneta i konzumirate. Privid zabrane tu je samo da bi se obezbedio šmek zabranjenog voća.

Kladim da ćete sad lakše disati kad sledeći put kliknete na download...

Miodrag „The Last Starfighter” KUZMANOVIĆ