Najstariji srpski gejmer

Najstariji srpski gejmer ima 76 godina i živi u selu Leskovac nadomak Zaječara

Da stariji ljudi beže od kompjutera kao đavo od krsta, to zna svako kome su pridike tipa „Opet igraš igrice, c-c-c” sastavni deo svakodnevice. Bilo zbog toga što nemaju želju da se uhvate u koštac s nečim novim, bilo kao posledica iskrenog prezira prema đavoljoj napravi, retko kada ćete sreti penzionera koji ume da pošalje mejl. A tek onog koji se aktivno igra... Izuzetak od pravila i čovek koji dokazuje da su Dirt i Deer Hunter dostojna dopuna tabliću i šahu jeste Jova Radošević iz sela Leskovca nadomak Zaječara.

Naš domaćin, vlasnik besne mašine (Phenom X4 9650, Radeon 6850 Cyclone, Gigabyte GA-MA770) i zaljubljenik u lovačke i trkačke igre, razgovor je započeo pripovedanjem o prvim koracima u svetu računara.

„Sticajem okolnosti, kad sam prvi put kupio računar, iskopam kod sina ’Svet kompjutera’ i onda počnem da buljim u to. Jer, ja obično ne idem grlom u jagode, kad me nešto interesuje pogledam šta me zanima u časopisu ili na Internetu. Ovo mi je bilo zanimljivo da rešavam, nisam znao ništa, pa kad sam prvi put uzeo XP, to je bila divota, ulazim ovamo, onamo... Tad sam imao neku energiju, to mi je bila zanimacija.”

Danas se naš sagovornik igra sat vremena dnevno, ali priznaje da ga svet igara isprva nije toliko privlačio. A i trebalo je steći početno znanje.

„Igre me nisu interesovale dok nisam ukopčao da postoje one lovačke i vozačke. Čak sam se dugo ljutio na vas što mnogo stranica trošite na igre. Kad sam imao Internet, pisao sam u jednoj svesčici zapažanja kad pronađem neku zvrčku, jer to niko neće da ti kaže, a koristi kad kiksneš. Tako sam se učio. Problem je što ne možeš da nađeš literaturu koja prevodi sve termine”, kaže gospodin Radošević. „Kupio sam ’Vodič kroz XP’ Pitera Nortona, ali on piše nerazumljivo. Recimo, nije preuzimanje nego download, a dok sam ja to sve ukapirao... A još ako si u nedođiji gde niko nema kompjuter...”

Međutim, brzo se snašao. „Prvo me je oduševila Formula 1 (F1 2010), jer mi je pružila mogućnost da naučim da upravljam vozilom pri brzini od 200–300 kilometara na čas – moraš da voziš vrlo precizno i tačno u dlaku. Retko kad me neko na našim putevima pretekne, ali ne vozim toliko brzo. Nemam kola koja mogu da idu ovako, to ne možeš da naučiš uživo, sem ako si malo otkačen pa uzmeš ćaletov auto pa ga slupaš. Inače, sistem mi je da startujem pojedinačno, tri-četiri puta prođem stazu i onda uvek pobeđujem. E sad, ne znam da l’ je to tako napravljeno da ja stalno pobeđujem...”, pita se naš sagovornik. „U Formuli 1 samo sam jedared bio drugi jer vozim dosta dugo. Šesnaesti startujem, stižem prvi. Mada, oni brže idu nego ja, k’o da vozim trotinet a ne Formulu 1. Bez volana nema šanse, probao sam s tastaturom, ali to je za mene iluzija, ne mogu da zamislim da vozim prstima, vozim toliko godina volanom.”

Pored vožnje, kod (verovatno) najstarijeg ovdašnjeg gejmera na ceni su i pucačine – ali isključivo lovačke, jer puca jedino na ono što je u trku, i to strelom.

„Za mene je to nezamislivo – da pucam na čoveka. Toliko sam dugo pucao, imam goru opremu od Lija Harvija Osvalda. Imao sam šest pušaka... A čovek je najlakša meta na planeti. Jer ti si ranjiv od glave do pojasa, to se pogađa kako hoćeš – samo digneš mušicu. Čoveka udariš po sredini, po dužini, gde god – udaraš u kičmu i gotovo, mrtav je. A divljač moraš da gađaš u srce ili u pluća, to je mnogo teže. Kako ćeš ti da uloviš jelena kad ti za to treba 10–15 hiljada evra? Ovo je divota, niti čistim oružje nit me nešto košta, a isti je osećaj, moraš isto da nanišaniš kao što se nišani u stvarnosti”, objašnjava gos’n Jova draž simulacije i nastavlja: „Ne volim ludnice gde se učesnici namerno oštećuju, poeni se postižu tako što se udaraju policijska kola... Stvar je u tome da stigneš prvi a da ne pogineš, odnosno da ne mlatiš nikoga.”

Nažalost, kada se ne razumete baš najbolje u materiju, lako može da se desi da naletite i na domaće varijante Rodnija i Delboja... „Jednom se kompjuter sporo dizao, pa sam ga odneo u radnju da ga pregledaju. Kad sam se vratio, vidim da na monitoru nema ničega (a inače stalno imam neku prirodu kao wallpaper). Kažu, problem je do matične ploče. Malopre je radila, kako može da crkne usput? Ne može da ti izgori matična ploča tek tako. Vidim koliko je sati, ali kako sad to da ti dokažem? Moj sin sada radi s njom, a oni meni zamene, kao crkla”, pripoveda gejmerski veteran i dodaje: „Kad sam kupovao kompjuter, dobio sam integrisanu grafiku i slab procesor, pa sam sve morao da menjam. Od toga je ostalo samo kućište.”

Na pitanje šta misli o stavu da igre štetno utiču na omladinu, najstariji srpski gejmer kaže: „Mene to ne može da zavede, ali... Recimo, uvek treba da voziš kako treba, jer se najveći broj nesreća dešava kad ljudi krenu na odmor. A u malim mestima ne možeš da postigneš veliku brzinu. I sad kreneš na godišnji odmor, a navikao si da se zevzečiš u igri, da voziš 100 na sat... I kad se pojavi problem, a navikao si na to da budeš opušten, ti završiš karijeru. Nećeš ti da ubiješ, da uzmeš pištolj ili pušku, ali stvori to od tebe agresivnog vozača. Čim čovek nema dovoljno inteligencije da shvati da je to ipak samo igra, da sebi ne dozvoli luksuz da toliko zagrize pa da sutradan istinski potegne, znači da je problem do njega. Treba da pristupiš igri tako da nešto naučiš iz nje i da shvatiš da je to ipak samo igra.”

Za svoje vršnjake Jova kaže: „Oni se nabiju u klub, puše i igraju domine, samo čavrljaju i idu ovako (zombi poza) – kao živi leševi. Ovo je nešto što te razdrma, imaš neku zanimaciju, imaš neki cilj... Mnogo je pametnije nego da igraš domine, pušiš i sediš u parku. Ceo svet možeš da obiđeš. To što nikad nisi video i što nikad nećeš da vidiš, to možeš preko Interneta. Ideš u muzeje, ideš gde god poželiš...”

„Moja gospođa pošandrca zato što se igram, ali baš me briga šta ko misli – ja to radim za svoje zadovoljstvo, a ne za nji’ovo.”

Aleksandar ĐURIĆ