Trodimenzionalne fotke

Avatar”, „Toy Story” i drugi 3D filmovi ponovo su podstakli interesovanje za treću dimenziju. Novine su pune napisa o tome kako se prave 3D filmovi, kakva se moderna oprema koristi za njih, pa su mnogi otišli u bioskop samo da videkako to čudo izgleda u praksi. Oni malo imućniji već i kod nas imaju prilike da se opskrbe 3D televizorom i odgovarajućim Blu-ray plejerom (sa pratećim 3D naočarima), a jedino što još nedostaje jeste ponuda filmova i TV kanala u tri dimenzije.

Za nas sa malo jeftinijim ulaznicama, koji i pored toga želimo da u svom domu imamo nešto od 3D opreme, najverovatnije će to biti papirne ili, u boljem slučaju, plastične anaglyph naočare (sa crveno-plavim staklima). To jeste „zastarela” tehnologija, ali je i dalje dosta korišćena, pri čemu je mnogo pristupačnija od modernih polarizacionih 3D naočara. Ove naočare možda ste već dobili uz neke časopise ili ste ih možda i sami napravili. U krajnjem slučaju, uz malo pretraživanja možete da ih nađete na Netu i da ih naručite po ceni od dva do pet dolara, što, priznaćete, nije skupo. Kad smo se opremili naočarima, sledeći korak je, naravno, izrada 3D sadržaja. Ako se vodimo mišlju da to treba da bude što jeftinije (čitaj: besplatno), najrazumnije rešenje je da se naprave 3D fotografije. Skoro svu opremu za pravljenje 3D fotografija verovatno već imate, a ono što nemate može uz malo vežbe da se nadoknadi metodom „štapa i kanapa”.

Dakle, za pravljenje 3D fotografije potrebni su vam digitalni fotoaparat (ili telefon sa kamerom), anaglyph naočare i odgovarajući program koji će fotografije da spoji u trodimenzionalnu sliku. Za tu svrhu pronašli smo Free 3D Photo Maker, koji je, kao što mu ime kaže, besplatan. Ono što se iz imena ne može zaključiti jeste da se radi o izuzetno jednostavnom programu. On dozvoljava učitavanje dve fotografije (za levo i desno oko), čiji je ugao gledanja pomeren za nekoliko stepeni, i to je otprilike sve. Dobro, može da se odabere i lokacija izlaznog fajla, a jedino što će imati uticaja na izgled generisane fotografije jeste izbor algoritma po kom će se vršiti definisanje trodimenzionalnosti. Malo smo se igrali ovom opcijom i utvrdili smo da razlike u algoritmima zaista ima i da se efekat trodimenzionalnosti znatno razlikuje u odnosu na izabrane postavke. Naime, ako koristite crveno-cijan naočare a definišete da se slika optimizuje za žuto-plave naočare (da, postoji i takva varijanta 3D prikaza), umesto osećaja dubine dobićete prikaz mutne slike sa izmešanim bojama. U redu, kada su boje u pitanju, anaglyph naočare se i inače ne snalaze najbolje s njima, ali osećaj dubine sigurno nije onaj pravi sa pogrešno odabranim setovanjima.

Nakon obrade program daje preview prikaz generisane 3D slike i automatski je snima u naznačeni folder. Brzina obrade je dosta dobra, tako da je na jednoj prosečnoj mašini za današnje uslove i sa obradom slike (odnosno dve slike) veličine po 14 megapiksela taj proces trajao otprilike jedan minut. Ukoliko ne koristite specijalnu opremu za snimanje 3D fotografija (stalak za dva fotoaparata sa sinhronizovanim okidanjem), slike će u prvom trenutku verovatno biti neuspele. U toku testiranja uz malo vežbe uspeli smo da običnim stalkom dobijemo sasvim upotrebljive rezultate kada se radi o nepomičnim scenama. Proces se svodio na slikanje prvo jednog snimka, pa pomeranje stalka za nekoliko centimetara u levu ili desnu stranu, pa pravljenje drugog snimka. Doduše, u ovom slučaju neće uspeti fotografije scena na kojima ima dosta kretanja, ali to je nešto što možemo da progutamo ukoliko uzmemo u obzir to da smo na opremi uštedeli nekoliko stotina evra.

Branislav BUBANJA