Posle serije nastavaka koji su koncept zabranjenog trkanja gradskim ulicama eksploatisali dovoljno za naredna dva veka, vankuverski EA Black Box odlučio je da napravi radikalan rez. Modernizacija najdugovečnijeg serijala arkadnih simulacija vožnje podrazumeva pre svega koncepcijske promene: gradski bulevari zamenjeni su trkačkim stazama, skockane fensi limuzine ustupile su mesto ružnim ali ekstremno brzim automobilima, dok je lickanje limarije zamenjeno ozbiljnim mehaničkim intervencijama. Još važnije su koncepcijske promene u fizičkom modelu koji prave oštar zaokret u pravcu autentične simulacije. Da, dobro ste pročitali, realizam i NFS konačno se pominju u istoj rečenici.

ProStreet se ne može pohvaliti bogzna kakvim scenariom. Nema zapleta, zloća kojima se treba osvetiti niti poznatih ženskih protagonista (pobednica autralijskog „Velikog brata” teško da se uklapa u svetsku celebrity klasu). Sve što znamo o glavnom junaku jeste da se zove Rajan Kuper i da je profesionalni vozač koji treba da se penje lestvicom uspeha, sakuplja novac i postane kralj asfalta. Karijera se sastoji iz većeg broja trka grupisanih u tzv. Race Days cikluse, koji su sastavljeni od više trka različitog karaktera. U suštini, sve se svodi na tri osnovne discipline: monotoni drag (besmislene linearne trke u kojima za najkraće vreme treba preći određenu udaljenost), grip (klasične trke s protivnicima na kružnoj stazi) i drift (ovde se poeni sakupljaju zanošenjem i atraktivnim proklizavanjem vozila u krivinama). Pobeda u trci je nužan, ali ne i jedini uslov za napredovanje. Potrebno je, naime, ostvariti potpunu dominaciju u svim disciplinama, kako bi bile otvorene mogućnosti za modifikaciju postojećih i kupovinu bržih automobila (na spisku su BMW M3, Lamborghini Gallardo Superleggera, Pontiac Solstice, Nissan GT-R, Mitsubishi Evo X, Shelby GT-500 i još pedesetak atraktivnih modela). Izvan career režima postoji opcija za uređivanje sopstvenih Race Day disciplina, gde možete birati trke koje će se voziti ili uvežbavati (idealno za upoznavanje s vozilima i stazama). Free roam režim je izostavljen (zapravo, nema ni mape po kojoj bismo se slobodno vozikali), i to je jedan od najozbiljnijih nedostataka.

Novi fizički model uvodi detekciju oštećenja, koja imaju reperkusije na estetske i funkcionalne karakteristike vozila. Drugim rečima, nekoliko jačih sudara ili gubitak kontrole i trka je završena. Oštećenja neće nestati sama od sebe u periodu između dve trke, već ih treba redovno popravljati, što je prilično skupo. Zato se jedino pažljivom, proračunatom vožnjom može opstati u trci za naslov najboljeg (dušebrižnici konačno mogu da odahnu jer NFS više ne propagira neopreznu vožnju i trkanje s organima reda).

Što se osećaja tokom vožnje tiče, Need for Speed je preobraćen u relativno verodostojnu simulaciju koja od igrača zahteva da poštuje zakonitosti fizike, dosad uporno ignorisane. Vozila konačno imaju pravu masu, što u kombinaciji s velikim brzinama daje inerciju koja se ne može ignorisati. Balansiranje gasa i kočnice, pravovremene promene stepena prenosa i korišćenje kvačila u disciplinama koje zahtevaju maksimalna ubrzanja obeshrabriće igrače naviknute na striktno arkadni profil ranijih izdanja. Odlična upravljivost i opcije za asistiranu vožnju (automatsko kočenje, iscrtavanje idealne putanje i drugo), uz prenaglašenu silu kočenja i stabilnost koja probija okvire realnosti, pomoći će im da savladaju početne teškoće. Oni koji baš ne mogu da se pomire s potrebom da koriste kočnicu, utehu će naći u Seginom Rally Revou.

Simulacijski karakter igre ogleda se i u robusnim opcijama za modifikaciju vozila, u kojima se zaista možemo umastiti „do lakata”. Poznavaoci mehanike uživaće u opremanju svojih mezimaca, dok će oni s manje strpljenja koristiti opcije za brze modifikacije. Pomoću Autosculpt sistema, kroz testove u vazdušnom tunelu moguće je odrediti tzv. aero-status vozila, odnosno lako identifikovati i korigovati nedostatke koji mogu da utiču na performanse. Svoje modifikacije igrač može da sačuva u „nacrtima” (Blueprints), koje kasnije može da razmenjuje s kolegama preko Interneta.

Grafika je praznik za oči u svakom pogledu, ali samo na high-end računarima, budući da je hardverska zahtevnost prilično visoka. Igra izgleda lepše od Carbona, budući da je akcenat na koloritu, specijalnim efektima (efekat dima je naročito upečatljiv), fotorealističnim pejzažima i verodostojnoj reprodukciji oštećenja. Osećaj brzine je izvanredan, čemu doprinosi i vrlo dobra kamera, naročito kada se postavi u perspektivu trećeg lica (trikovi s približavanjem i udaljavanjem kamere dodatno potenciraju osećaj ubrzanja).

Need for Speed: ProStreet je daleko od savršene igre, ali bi bilo grubo okarakterisati je kao razočaranje, ako se uzmu u obzir korenite promene. Trud uložen na koncepcijska unapređenja i hrabrost da se prekine tradicija, treba nagraditi poverenjem i porukom ohrabrenja autorima da nas dogodine obraduju raznovrsnijim izdanjem sa dobrom pričom, zanimljivim likovima i boljim izborom režima.

Gradimir JOKSIMOVIĆ