Kada se davne 1997. pojavio Verhovenov film „Starship Troopers”, svima je ista stvar odmah pala na pamet: ovo bi mogla da bude fantastična pucačina. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja i jedne neupečatljive strategije postalo je jasno da će naše fantazije o FPS prženju sa stotinama džinovskih buba morati malo da sačekaju, dok tehnologija ne sustigne ambicije. Otad je prošlo osam godina, a licenca je u međuvremenu završila u rukama Empire Interactivea koji je posao predao anonimcima Strangelite. Rezultat njihove saradnje je igra koja osnovni prohtev o bliskom susretu sa kreaturama iz filma ispunjava savršeno, tako da će vaš monitor 95% vremena biti krcat razjarenim zglavkarima. Što se ostalih aspekata igre tiče, barem se može reći da je autorima srce bilo na pravom mestu.

Igra se odvija pet godina posle dešavanja u filmu i na sasvim drugoj planeti, ali ćete u praksi proživljavati akcione vinjete preuzete direktno s velikog platna, uz identičnu atmosferu i scenografiju. Starship Troopers će tokom 12 dugačkih misija ponoviti sve upečatljive scene iz filma, od početnog vatrenog krštenja pod noćnim nebom do famozne odbrane Whiskey Outposta (koji je ovde lukavo preimenovan u Outpost 29, ali nismo prevareni). Igra čak sadrži i nekakvu priču o nastojanjima fašistički jezive psi-ops divizije da bube porazi na njihovom terenu. Momenti u kojima kao jedan od prašinara po ko zna koji put izvlačite deblji kraj u očajničkoj defanzivi protiv nadirućih nemani, pošto psi-ops komandiri arogantno zahtevaju vašu žrtvu zarad višeg cilja, verovatno najvernije evociraju atmosferu iz knjige i filma. Nažalost, treba proći skoro pola igre pre nego što se ovi elementi uklope, a do tada se igranje sastoji od procesije jednostavnih ciljeva bez većeg narativnog angažmana.

Čak i bez emotivnog naboja, akcije u Starship Troopersu nikad ne fali. Bilo da je u pitanju ofanzivna misija ili odbrana nekog položaja, igra će na vas slati talas za talasom buba, obično do same granice izdržljivosti. Najbolje misije od igrača zahtevaju da trči s fronta na front, pomažući saborcima da se nekako odupru najezdi stotina narogušenih ratnika (na nekoliko mesta se čuje potmuli topot dok bube dolaze, što je pomalo jeftino odrađen, ali svejedno zabavan efekat). Engine koji su programeri napravili zaista zapanjuje količinom protivnika koji mogu da vas zapljusnu odjedanput. Ceo pejzaž se ponekad zacrni od gamižućih egzoskeleta, zbog čega će vas podilaziti tiha jeza dok na bedemima baze čekate da otpočne pokolj. Engine podržava napredne efekte poput specular i normal mapa, tako da se njihovi tamni oklopi presijavaju na dnevnom svetlu taman onako kako treba.

Bliska makljaža sa bubama pruža odličan osećaj: delovi otpadaju dok praznite šaržer u njih, udovi lete na sve strane kada im se baci granata pod noge i, što je najbolje, leševi ostaju tu gde su. Posle desetak minuta celo bojište je prekriveno njihovim krvavim telesima. Kao da sve ovo ne pruža dovoljno uzbuđenja, taman kad ne možete više, neretko se pojavi neka žilavija mrcina poput tankera ili plazma bacača. Igra na trenutke postiže kontraefekat, gomilajući toliko protivnika da se igrač jednostavno zamori od roja zašiljenih udova koji ispunjavaju ekran od ivice do ivice. Arsenal kojim suzbijate najezdu je efektan koliko i neinventivan: mašinka, sačmara, snajper, raketni bacač. Barem osnovna puška ima neograničenu municiju, na čemu ćete biti beskrajno zahvalni u onim neizbežnim trenucima kada vam ponestanu sve druge opcije.

Dizajn i animacija buba zaslužuju same pohvale. Ratnici dolaze u nekoliko varijanti (obično važi pravilo da što je buba šarenija to je opasnija) i njihov izgled i ponašanje su savršeno preslikani iz filma. Mada se moglo očekivati da će čudovišta koja su dizajnirali maheri za filmske specijalne efekte biti zahvalni protivnici, momci u Strangeliteu su pokazali kako su u stanju da osmisle jednako impresivne nove podvrste. Kada se prvi put suočite s kraljevskim ratnikom, klecnuće vam kolena. Plazma bacači su najveće bube u igri, visoke kao omanja zgrada, i veliki showdown sa potpuno odraslom jedinkom predstavlja jedan od upečatljivijih momenata u prvoj trećini igre.

Koliko god da su protivnici živopisni, suprotna stvar važi za dizajn lokacija. Starship Troopers ide linijom manjeg otpora kada je raznovrsnost okruženja u pitanju, neprestano reciklirajući mutne teksture i čitave deonice nivoa (što je naročito očigledno tokom soliranja po napuštenim bazama – gadan Halo flešbek). Dojam koji krajolici ostavljaju je minimalistički i pomalo traljav, kao da engine posle rendanja silnih buba nema više snage da izgura bilo šta drugo. Igra ima ozbiljnih problema sa framerateom, čak i kada nema nikakve akcije. Spuštanje brojnih opcija na niže vrednosti poboljšava stvar, ali kada vidite grubo isklesana lica vaših saboraca (kojima se usne ne pomeraju kada govore) i ružnjikava okruženja, zapitaćete se kuda odlazi sva ta procesorska snaga. Pri najžešćim naletima buba takođe dolazi do neobičnog efekta: vaši pokreti ostaju relativno glatki, ali se zato bube trzaju kao pod disko-svetlom.

Za one kojima takve stvari znače, igra je nafilovana insertima iz oba filma, dok je muzička podloga takođe ojačana originalnim numerama, ali su zato mnogi aspekti prezentacije blago amaterski. Mada ćete skoro uvek imati šačicu prašinara uz vas, osećaj da se borite rame uz rame s kruto skriptovanim lutkama prilično je odbojan. Ovi automati će se kretati samo kad je njima volja, stajaće mirno na otvorenom pred najezdom buba i umirati brzom, brutalnom i besmislenom smrću. Programeri takođe nisu rešili problem clippinga, zbog čega će udovi buba često prodirati kroz zidove, a njihovi napadi će vas kačiti kroz debela metalna vrata. Da li su brojne uzbudljive „masovke” i odlično urađeni protivnici dovoljni da zasene sve ove mane, na kraju je stvar ličnog ukusa.

Đorđe NAGULOV