Autori Creature Conflicta, mađarski Mithis Entertainment, ne okolišaju: ova igra je direktno inspirisana legendarnim Crvima, kratko i jasno. Momci su lepo pozajmili ideju, osnovnu mehaniku igranja i opšti doživljaj, presvukli ih u novo odelo i uveli nekoliko obligatornih „razlika”, tek toliko da kloniranje ne ispadne bezobrazno. To je u osnovi sasvim u redu pošto Worms ionako drži monopol u žanru apsurdno-komičnih poteznih strategija (ostvaren, između ostalog, totalnim odsustvom konkurencije). Problem je u tome što Creature Conflict jednostavno nije mnogo zanimljiv. Kada se jednom svare šarena grafika i vesela prezentacija (etiketa „za celu porodicu” javlja se sama od sebe), nekoliko ozbiljnih propusta će kod većine igrača brzo survati količinu zabave u kritičnu zonu.

Prvi utisci su krajnje pozitivni. Dizajneri su osmislili potpuno nepotrebnu, simpatičnu pričicu koja daje nekakav smisao nadrealnom prizoru antropomorfnih životinja koje se međusobno glože na sićušnim planetoidima. U nastojanju da se domognu nekakvih moćnih kristala, žitelji „životinjske galaksije” stupiće u trostrani rat. Postoje tri klana: kanidi, primati i glodari. Prvi su ratoborni i pravični, drugi su naklonjeni tehnologiji, dok su treći skloni neslanim šalama. Razlike među klanovima postoje (majmuni, recimo, ne mogu da plivaju), svaki klan raspolaže sebi svojstvenim oružjem i veštinama, ali u praksi se pristup igranju ne menja posebno od klana do klana.

Glavni štos, koji maltene čini okosnicu cele igre, jesu sama bojišta. Borbe se odvijaju na globusima veličine omanjeg asteroida. Ako krenete u jednom pravcu, za oko tri minuta ćete se opet naći na mestu odakle ste krenuli. Ako ispalite projektil dovoljno snažno i pod pravim uglom, mogli biste teoretski pogoditi sami sebe u leđa. Mada sve ovo zvuči kao da dopušta svakojako majmunisanje u multiplayeru, ekstremna zakrivljenost horizonta i neprecizan sistem gađanja potpuno ubijaju draž dalekometnog napucavanja. Pogoditi bilo šta na većim razdaljinama skoro je nemoguće (mada AI, recimo, nema nikakvih balističkih poteškoća). Preostaje samo bliska borba, ali čak i ova, kudikamo dosadnija varijanta trpi od jezivo sporog tempa kojim se učesnici kreću.

Igrač na potezu dobija 30 realtime sekundi da obavi šta može. Ovaj škrti vremenski okvir forsira nepotrebnu žurbu i nedovoljno promišljeno delanje. Gledaćete kako vam cure dragocene sekunde dok se vaš borac beskonačno dugo gega do najbližeg protivnika kako bi ga klepio peglom po glavi, posle čega dobija još pet sekundi beskorisne „bežanije” (ionako nigde neće stići) pre nego što neprijatelj preuzme štopericu. Čak ni teren koji može da se uništava, velike praćke i raznorazni drugi interaktivni elementi ne mogu da izvuku igrivost iz živog peska. Crvi do daljnjeg ostaju nepobeđeni.

Đorđe NAGULOV