Prema anketi američkog SF auditorijuma koju je pre desetak godina preneo domaći magazin „Alef”, najveće ime u svekolikom svetu pisaca naučne fantastike jeste Robert Hajnlajn. U trci sa „glavama” kalibra Isaka Asimova, Artura Klarka i Ursule Legvin, kod nas nedovoljno poznati literata odneo je ubedljivu pobedu i meko zaseo na tron neprikosnovene popularnosti. Literarni dometi njegovih dela balansiraju na granici umetnosti i pulp literature: u globalu, mnogo ga je lakše čitati nego dela pomenutih klasika, što je verovatno uzrok za ovakav ultimativni plasman.

Hajnlajnovo najznačajnije ostvarenje (pored Državljanina galaksije) jeste kultni roman Starship Troopers, koji je 1997. doživeo ekranizaciju na velikom platnu pod dirigentskom palicom Pola Verhovena (Robocop), da bismo ga krajem 2000. dočekali i u formi kvalitetne strateške igre. Prvobitno zamišljen kao klasična pucačina u prvom/trećem licu, kompjuterski Starship Troopers je negde na polovini razvojnog ciklusa dobio sasvim drugačiji izgled. To je, kako se ispostavilo, bila mudra odluka.

Jezgro igre je linearna kampanja od 20 misija koja počinje neuspešnom invazijom na Klendatu, matičnu planetu famoznih militantnih buba. Fabula koja se sistematski razgranava kroz detaljne i bogate brifinge direktno i indirektno će vas provesti kroz dešavanja viđena u filmu i dramatično kulminirati totalnim uništenjem arahnidske rase na samom kraju igre (što film nije obradio). Sretaćete protagoniste koje ste videli u bioskopu (u jednoj misiji obezbeđivaćete hvatanje bube-mozga i pomoći ex-drill naredniku Zemu, dok će vam „Rikovi Rafneksi” obezbediti rutu za povlačenje), u drugoj ćete otići na planetu P u pomoć Whiskey Outpostu (i upasti u zasedu, baš kao na filmu)... U globalu, grafika, modeli vojnika i raznih vrsta buba 100% su identični filmskim. Klasične paukolike bube-ratnici, plazma bube za gađanje brodova u orbiti, uniforme i naoružanje marinaca zaista plene kvalitetom. Novina su borbeni oklopi (kojih je bilo u knjizi) i koji će vam postati stvarno neophodni upravo srazmerno napretku u kampanji.

Sama igra je mešavina taktičke simulacije i laganog RPG-a. Pre ulaska u desantni dropship, iz poola od nekih 40 marinaca birate sastav voda koji s vama ide u misiju. Marinci su ličnosti za sebe i pojedinačno se razlikuju po nekoliko bitnih osobina (preciznost, snaga, mentalna stabilnost...), što utiče na opremu koju mogu da ponesu na zadatak (npr. snažan marinac može da ponese dva teška oružja, najčešće pušku i veći raketni lanser). Preživljavanjem u misijama borci stiču iskustvene poene, što rezultira povećavanjem čina (vojnik-razvodnik-desetar-vodnik-poručnik...), što pak omogućava korišćenje naprednijeg naoružanja i borbenih oklopa (komandne, izviđačke i napadačke klase, svaki sa po tri kvalitativno različita modela).

Lokacije u igri su posebna priča: najrazličitiji tereni (planete), koje variraju od arktičkih svetova, džungli, pustinja do urbanih sredina (sa adekvatnim terenskim morfologijama) grafički su fenomenalno predstavljeni. Vizuelni ugođaj dopunjuju krajnje zanimljive misije, prepune obrta u razvoju situacije (najčešće nepovoljnih) i konstantog osećaja neizvesnosti u pogledu konačnog ishoda (ponekad će se relativno monotono šetkanje po krajoliku završiti opštom invazijom sa svih strana, kao u slučaju Whiskey outposta). Atmosferi dodatno doprinosti i nemogućnost snimanja situacije u toku misije (to se neće dopasti većini igrača, mada u ovom slučaju i te kako ima smisla). Sveprisutna tenzija je dovoljna definicija za Starship Troopers.

Pogled na akciju je, po defaultu, izometrijska 3D perspektiva sa nekoliko nivoa zuma. U većini slučajeva nećete imati problema sa snalažnjem i odgovorom na napade buba, prvenstveno zbog solidne AI rutine vaših vojnika. (Vojnicima možete podešavati nivo agresivnosti, što može biti veoma opasno ako neko od njih nosi famozni lanser mini-nuklearki.)

Jedina, ali bitna mana cele stvari tiče se samog koncepcijskog korena igre: osim pre-misionog planiranja, akcija na planetama uključuje veoma malo prave strategije (ili taktiziranja). U 99% slučajeva sve vojnike ćete držati na gomili, idući od jednog do drugog waypointa i uništavati sve što vam se nađe na putu. Razdvajanje odeljenja je nepraktično i opasno: često će vam biti potrebna sva vatrena moć koju možete da priuštite, a i separatna kontrola odvojenih timova nije najsrećnije rešena (dobro bi došao makar prozorčić za osmatranje situacije tima koji ne kontrolišete u datom trenutku).

Upravo iz tog razloga Starship Troopers je zaslužio nešto nižu ocenu. Atmosfera i kvalitet izrade zaslužuju ovacije, ali pojednostavljen taktički pristup (koji nije obavezan, ali je nametnut) nije nešto što će ući u istoriju. No, sigurno će biti igrača kojima će takva jednostavnost prijati.

Miodrag KUZMANOVIĆ