Kada sledeći put umesto nekog benignog screen savera pokrenete rezidentni programčić projekta SETI (Search for Extraterrestrial Inteligence), zapitajte se kakva je vaša stvarna uloga u globalnom poduhvatu te vrste. Da li zaista, kao samo jedan od više miliona korisnika računara širom sveta, pokušavate da iz mora kosmičkog šuma i elektromagnetnih smetnji, koje većinom potiču sa same planete Zemlje, izdvojite tanani signal koji bi ukazao na to da nismo sami u svemiru ili je vaša kućna mašina t(r)ajno uposlena na sasvim drugačijem zadatku, a da vi toga niste ni svesni. Znate li uopšte šta to vaš računar satima u pozadini analizira i obrađuje – šapat zvezda ili špijunske podatke?

U vreme kada je House of Tales objavio svoju prvu igru, Mystery of the Druids, kompjuterske avanture su dotakle dno popularnosti. Potpuno odsustvo visokobudžetnih naslova nateralo je igrače koji su ostali verni jednom od najstarijih žanrova da se okrenu manje poznatim proizvođačima i da u njihovim često amaterskim radovima pronađu utehu zbog ignorantskog odnosa velikih kompanija prema igrama te vrste. Pitanje je, dakle, da li bi Mystery of the Druids uopšte privukao pažnju da se nije pojavio u najgorim momentima po žanr. Tako je jedna skromna avantura iz Nemačke maltene slučajno i uprkos evidentnim manama zabeležila komercijalni uspeh koji je njene autore učvrstio u uverenju da je pravljenje video-igara ono čime žele da se bave u životu. Tada je trebalo načiniti najteži korak – kućnu radinost zameniti punim profesionalizmom.

The Moment of Silence je hronološki druga igra firme House of Tales, ali suštinski prva koja je rađena s ozbiljnim budžetom i pretenzijama da se osvoji svetsko tržište. Stoga nije čudno što je u startu prevedena na nekoliko svetskih jezika, a zatim objavljena u dve verzije, CD i DVD, pri čemu je ova druga u evropskoj varijanti zaštićena (ne)popularnim Starforceom 3. U nju je uloženo više od tri godine rada, napisano je preko hiljadu stranica dijaloškog teksta, osmišljeno osamdesetak različitih lokacija koje se prostiru od morskih dubina, preko snežnih bespuća Aljaske, pa sve do svemirskih stanica u Zemljinoj orbiti i modelovano nekoliko desetina likova koje su svojim glasovima oživeli profesionalni glumci. Dakle, produkcija par excellence.

Pesimistička slika budućnosti ljudskog društva kontrolisanog iz jednog centra moći na orvelovski način, doduše sa znatno manjom dozom totalitarizma, iz današnje perspektive deluje kao čist SF, ali za tridesetak godina možda neće biti tako ako imamo u vidu tempo kojim se razvijaju informatičke tehnologije i svet globalnih telekomunikacija. Godine 2044. emocionalno skrhani stručnjak za telemarketing Piter Rajt, koji se odao piću nakon tragične pogibije supruge i sina u nerazjašnjenoj avionskoj nesreći nad vodama Atlantika, bezuspešno pokušava da vrati život u normalne tokove. Jedne večeri, kada grupa do zuba naoružanih specijalaca bez obrazloženja uhapsi njegovog prvog komšiju, inače povučenog novinara lokalnog nedeljnika, on iz čistog sažaljenja prema njegovoj porodici, ženi i maloletnom sinu, nudi da se raspita o razlozima drskog privođenja. Malo po malo, u početku i sam odbijajući da poveruje u ono što je uspeo da iskopa, Piter počinje da shvata da živi u društvu u kojem su kriminal, priče o traganju za vanzemaljcima, televizijski šou programi i turistička putovanja u Zemljinu orbitu samo delići planetarne zavere koju kontroliše moćna veštačka inteligencija.

Trenutak tišine, kao metafora za prekid svake vrste komunikacija između dve strane, osnovni je lajtmotiv ove sjajne avanture. U najvećoj meri bazirana na dugačkim i odlično napisanim dijalozima i avanturističkim problemima prosečne težine, igra na realističan način prikazuje naizgled napredno društvo koje je postalo rob tehnologije koju je samo izumelo (što u velikoj meri važi već danas). Piterovo drugo sazrevanje, to jest spoznaja toga u kakvom okruženju troši svoj mali život, prikazano je na uzbudljiv, ponekad čak i dramatičan način, a njegovi unutrašnji konflikti zbog odbijanja da prihvati faktičko stanje stvari i promena ličnosti od zagovornika vladine kampanje za (kontrolisanu) slobodu govora, pa sve do državnog nerpijatelja broj 1 mogu se jedino porediti sa razvojem Kejt Voker u prvoj Syberiji. Dakle, posle niza upečatljivih heroina koje smo vodili u proteklih nekoliko godina, Piter Rajt predstavlja prvi ozbiljno profilisani glavni muški lik u jednoj avanturi otkako smo ušli u 21. vek.

Iako se igri sa tehničke strane ne može ništa zameriti, red je da ukažemo na dva problematična detalja koji su, nažalost, pratioci većine avantura, ali ovde imaju posebnu težinu. Pre svega, visoka ekranska rezolucija i ogroman broj detalja na skoro svakoj lokaciji toliko su usitnili pojedine ključne predmete da su oni faktički nevidljivi na ekranu. Svesni da lov na ključić veličine nekoliko piksela neće doneti pozitivne kritike, autori su omogućili da se pritiskom na određeni taster osvetle sva „vruća” mesta koja sadrže objekte kojima je moguće manipulisati. Međutim, drugi problem je ostao nerešen: neobični uglovi kamere i odsustvo indikatora za prelazak na susednu scenu često dovode do toga da igrač previdi čitave grupe lokacija misleći da Piter u tom pravcu ne može da se kreće. Ovo sasvim nepotrebno dovodi do potpunog zaglavljivanja u igri koja je inače savršeno izbalansirana i namenjena najširoj publici.

Kao najveća i najkompleksnija avantura od vremena The Longest Journeya, The Moment of Silence zaslužuje samo reči hvale. Iako ima nekih standardnih avanturističkih falinki, igra se svojim ukupnim kvalitetom izdvaja od svega što smo igrali u poslednje dve-tri godine, uključujući i Syberiu 2. Ako nastavi ovako, House of Tales nema razloga da se brine za svoj opstanak na tržištu, a ni mi avanturisti za budućnost žanra.

Slobodan MACEDONIĆ