Destilovani Deus Ex, očišćen od svih elemenata koji nemaju veze sa pukim pucanjem, bez tragova RPG-a, složene priče i bez nelinearnosti, Project: Snowblind tematski dodiruje „velikog brata” isključivo kroz estetiku objekata i okruženja. Da li je ovo loše? Zavisi od očekivanja koja ste imali pre početka igranja. Onaj ko nije grickao nokte i tipovao na čudo, biće veoma zadovoljan sadržajem i brzopulsnom akcijom koju igra nudi. Neko ko je očekivao sledeći kvalitativni nivo u ovoj moćnoj cyberpunk franšizi ostaće gladan. I sami autori se ograđuju od poređenja ovakvog tipa: iako su igru prvobitno zamislili kao spinoff Deus Exa, vrlo brzo su odustali od šina-vodilja i limita postavljenih u prva dva nastavka, rešeni da naprave nešto savim drugačije. Nešto na liniji Call of Duty.

Zaista, Project: Snowblind najviše podseća na SF verziju najpopularnijeg WWII shootera na planeti. Kratak ali sladak koncept totalno skriptovane pucačine ovde vrlo dobro funkcioniše, čineći igru relativno kvalitetnim spaljivačem dva slobodna popodneva, pod uslovom da zanemarite nekoliko mana.

U ulozi ste supervojnika, ex-pešadinca kome su posle teškog ranjavanja usadili nekoliko kilograma bioimplanata. Od vas se očekuje da spasete svet od masnih ruku zlog kineskog generala koji gigantskim EMP bombama želi da civilizaciju na Zemlji vrati u kameno doba. EMP (Electro-Magnetic Pulse) jeste masovna naponska indukcija u električnim kolima koja standardno nastaje pri nuklearnoj eksploziji, što stvara tzv. „Snowblind” efekat – „skomulavanje” svih stvari koje rade na struju, rečeno žargonom Pomoravlja...

Neveliki broj nivoa u igri uspešno je kompenzovan eksplozivnošću i akcijom koja ni u jednom trenutku ne gubi intenzitet. Od standardnog proseka Project: Snowblind se izdvaja mogućnošću za korišćenje „augmentata”, to jest specijalnih sposobnosti koje su gotovo identične onima iz Deus Exa. Nevidljivost, balistički štit, reflex boost (usporavanje vremena), termovizija i ostale mogućnosti uspešno dopunjuju uobičajeni projektilsko-energetski arsenal koji je, uz nekoliko izuzetaka (EMP puška i robotske spider bombe, na primer), apsolutno standardan. Specijalne sposobnosti troše bioenergiju koju dopunjujete energetskim punjenjima, a njih, kao i health packove, redovno nalazite usput.

Iako su nivoi linearni, s jednom stazom koja vas vodi od početka do kraja, igra ipak nudi izbor prilikom krčenja puta. Alternativa bezumnom roštiljanju može biti hakovanje sigurnosnih sistema, isključivanje kamera, preuzimanje kontrole nad turelnim mitraljezom, borbenim robotom i slično (za to koristite poseban pištolj koji ispaljuje tzv. „ice pickove”). Korišćenjem nevidljivosti možete odabrati i full stealth pristup, mada igranje na takav način u ovom slučaju nije nimalo zanimljivo, a i troši dragocenu bioenergiju. Na nekim mestima možete koristiti i vozila koja variraju od lakih oklopnih transportera i tenkova pa do gigantskih mechova. U pojedinim misijama društvo će vam praviti i AI saborci koje ne možete kontrolisati, ali koji relativno uredno obavljaju svoj posao. Veštačka inteligencija protivnika ne postoji, ali je ta neprijatna činjenica kompenzovana njihovom masovnošću.

Šta zameramo Project: Snowblindu? Pre svega, rudimentarnu Playstation 2 grafiku, koja je konzolno portovanje prošla potpuno netaknuta. Bogatstvo prostih tekstura lišenih složenijih detalja, obilje 3D modela sa relativno malo poligona, uz bazičnu fiziku koja pokreće objekte u prostoru (što je najprimetnije pri korišćenju vozila) nikoga neće oduševiti. Dizajn koji balansira na liniji između podnošljivog i neupadljivog ne zaslužuje vidno mesto u Big Boys ligi budžetnih PC pucačina.

Istini za volju, igra ima opciju „Enable full screen effects” koja PC verziji dodaje ekstra dozu vizuelne glazure, ali ona naprosto ne funkcioniše. Po njenom uključivanju igra izleće u Windows posle random broja minuta, što u kombinaciji sa save sistemom baziranim na sistemu checkpointa izaziva gnev. Na službenom forumu Eidosa kažu da je to problem koji se javlja samo na nVidia i ATI grafičkim karticama. Ne znamo šta žele time da kažu. Možda da svi grešimo što nemamo SIS Xabre i Matrox Parheliu, kao 0,001% neobaveštenih nesrećnika koji su se kapitalno prešli kupujući hardver?

Finalni rezime: osrednja, na momente dobra, ali globalno predvidljiva priča. Sjajna akcija prepuna zanimljivih skriptovanih momenata. Mršava grafika i relativno dobra muzika... SF-cyberpunk džankiji će na sve ovo sigurno gledati blagonaklonije i nabaviće igru i pored objektivnih nedostataka.

Miodrag KUZMANOVIĆ