Nakon nekoliko solidnih naslova (Street Racing Syndicate, Stolen), evropski ogranak Hip Gamesa objavio je novu verziju igre o Garfildu, jednom od najpopularnijih stripskih junaka koji se tokom poslednjih 26 godina pojavio u više od 2570 različitih novina širom planete. Realizacija igre koja na tržište stiže ubrzo nakon prvog igranog filma o ciničnom narandžastom mačoru trebalo je da bude rutinski posao koji je izdavač ovog kalibra mogao uspešno da završi za mesec dana. Stvari su, međutim, krenule pogrešnim tokom tako da je, suprotno svim očekivanjima, Garfield izrastao u golemo razočaranje koje zaslužuje da se nazove školskim primerom promašenog koncepta 3D platformske arkade.

Zaplet igre ne napušta okvire Garfildove svakodnevice. Ovoga puta gojazni mačor suočava se s najvećim izazovom koji je mogao da zamisli – spremanjem kuće. Pošto mu je Džon zapretio da će ga ostaviti bez hrane ukoliko ne savlada svoje hedonističke nagone, Garfilda je prvi put ozbiljno zabrinula mogućnost da ostane bez standardne porcije lazanja, jedine stvari koja ga drži budnim između dve dremke. Ono što se od njega traži jeste da sačuva red u kući dok se Džon ne vrati iz nabavke. Prosto k’o pasulj? Bilo bi, da Garfild nije to što jeste – dok je „odmarao oči” u svojoj kutiji, nevaljali džukac Odi je iskoristio priliku da napravi ršum u kući. Shvativši da mu niko neće poverovati da nije kriv za nered, Garfild uzima usisivač i kreće u konačni obračun sa razbacanim inventarom.

Početak igre zatiče Garfilda u kući gde brzo treba da sanira posledice Odijevih nestašluka. Na kasnijim nivoima susretaće i druge likove iz stripa, uglavnom u mini-igrama koje treba da razbiju monotoniju. Glavno oružje u borbi s neredom je usisivač i njega Garfild koristi da bi sakupljao predmete na jednom i stavljao ih na drugo mesto u kući, gde inače treba da stoje. Osim toga, mačor može da skače, šutira, pomera nameštaj, otvara vrata i manipuliše inventarom. U igri nema nikakvih nasilnih sadržaja (ako izuzmemo šutiranje Odija), što je sve ređi primer čak i u ovakvim, naizgled bezazlenim igrama.

Ono što Garfielda čini toliko lošim nije ni zastarela grafička podloga – jednoličan ambijent, odsustvo detalja i izražena pikselizacija – niti mršav zvuk, već upravljački sistem i kamera, krucijalni elementi svake platformske igre s izvođenjem u trodimenzionalnom okruženju. Komande su prilično brojne i prema podrazumevanim podešavanjima dosta su dobro raspoređene na tastaturi; nezgodno su postavljene jedino komande za pomeranje usisivača gore-dole. Preglednost okoline je izuzetno loša jer je kamera u svakom trenutku na istom odstojanju od Garfilda tako da se prilikom rotiranja redovno „zaglavi”. To ne bi bio toliki problem da amplituda Garfildovih pokreta ne zavisi od položaja kamere. Na primer, nećete moći da pomerite fotelju dok ne postavite kameru u odgovarajući položaj u kojem je vidljiva putanja po kojoj treba pomeriti predmet. Ukoliko se to dešava u ograničenom prostoru, kamera će se naprosto zamrznuti i naći ćete se u ćorsokaku. Takođe, utisak 3D prostora nije dobar, pa su česti padovi s visokih platformi neminovnost.

Gradimir JOKSIMOVIĆ