Vampiri su večito zanimljivi likovi za obradu u knjigama, filmovima i kompjuterskim igrama. Čudno je što ne postoji više klasičnih ili RPG kompjuterskih avantura na tu temu, pogotovo kada se uzme u obzir činjenica da postoje RPG sistemi koji bi vrlo lako mogli da se pretoče u odličnu kompjutersku igru. Bloodlines je tek druga igra rađena po Vampire – The Masquerade sistemu kompanije White Wolf, dok kompjutersku adaptaciju sistema In Nomine u kojoj vampiri igraju značajnu ulogu izgleda možemo samo da sanjamo. Da nije talentovanih programera koji sačinjavaju Troika Games (većina njih je radila na prva dva Fallouta i, kasnije, na Arcanumu), još uvek bismo bili uskraćeni za slatke, ukusne arterije ljudskog roda.

Potpuno očekivano, priča koju servira Bloodlines nema nikakve veze s onom iz Redemptiona, prethodne igre rađene po ovom sistemu, što je i logično jer su u pitanju dva potpuno različita razvojna tima. Igrač je stavljen u ulogu sveže stvorenog vampira čiji tvorac biva ubijen. Pošto ostaje sasvim sam, na njemu je da upregne sve svoje vampirske sposobnosti kako bi preživeo na okrutnim ulicama Los Anđelesa, konstantno živeći pod maskom.

Na samom početku potrebno je stvoriti svoj lik, bilo putem ručnog podešavanja svih kategorija (podeljenih na atribute i sposobnosti) koje ga sačinjavaju bilo preko odgovaranja na niz pitanja, nakon čega igra sama predlaže pripadnost određenom klanu (vampirski ekvivalent klase) i automatski raspoređuje poene po kategorijama (sličan princip je ranije viđen u Jagged Alliance 2).

Pošto vampiri, hteli ne hteli, dele istu planetu s ljudima, u određenoj meri moraju da se pokoravaju ljudskim zakonima. Prema tome, bićete u gadnom sosu ako ubijete nekoga nasred ulice, ako se bavite krađom i ostalim kriminalnim radnjama. Ako se ogrešite o zakon, brzo će vam opasti skala humanosti, jedina stvar koja vas deli od pritajene zveri koju nosite u sebi. Ukoliko skala humanosti padne na nulu, vaš vampir će totalno „skrenuti” i početi da napada sve oko sebe.

Pored ljudskih zakona, vampiri najviše poštuju interni kodeks skrivanja svoje prave prirode od ljudskog roda (masquerade). Ako praktikujete vampirsku magiju na javnom mestu ili zarijete zube u nekog nesrećnika naočigled slučajnih prolaznika, gubite masquerade poene kojih ima ukupno pet. Kako gubite ove poene, sve više privlačite pažnju lovaca na vampire, a ako izgubite sve poene, kompletan vampirski rod će se obrušiti na vas i to je (prerani) kraj igre.

Svaki zadatak je moguće izvršiti na više načina, u zavisnosti od afiniteta igrača i mogućnosti koje njegov vampir ima. Možete da uletite u prostorije, premlatite sve živo i uzmete ono što vam treba ili da (skoro) sve rešite putem dijaloga. Na kraju, možete da ugasite svetlo, šunjate se po mračnim uglovima i hakujete računare kao u Splinter Cellu i sličnim igrama. Oružje dostupno u igri deli se na hladno i vatreno (ne računajući vampirske magije), s tim što su pištolji i ostale puce prilično traljavo urađeni i neprecizni. Potezi koje vaš lik izvodi se razlikuju u zavisnosti od daljine protivnika i pritisnute kombinacije tastera (smer + pucanje). Borbeni deo je, inače, nespretno izveden i desiće vam se da jurite protivnika mišem kako biste ga „nakliktali”, dok vas on neometano pegla.

Da bi celokupni gotski osećaj bio verodostojno prikazan, „Trojkaši” su uposlili Valveov Source engine. Međutim, pošto su toliko pažnje obratili na priču i dijaloge koji su naprosto fenomenalni, grafički segment je donekle zanemaren. Likovi su osrednje animirani i nisu ni blizu onima iz Half-Lifea 2. Ni animacija facijalnih mišića nije na nivou one iz Valveovog čeda, ali su zato sama lica i njihove teksture odlično realizovani. Počev od debelog policajca pa do pohotne prostitutke, svako lice odlično odražava karakter lika. Da bi stvar bila još više začinjena, oči svakog vampira se blago zacakle kada ih obasja svetlost, tako da lako možete da ih identifikujete.

Što se tiče arhitekture i kolorita, jasno je da jedna igra s vampirima u glavnoj ulozi ne bi mogla da prođe bez građevina u gotskom stilu, turobnih i istovremeno jarkih boja a lá Dejvid Linč i mračnih, memljivih ulica. Pošto Bloodlines ima tu depresivnu notu, nikako nije za ljude slabijih stomaka (ukoliko pustite ovu igru verenici koja je navikla na Raymana i slične šarene skakalice, garantovano će dobiti srčani udar).

Zvuk je za čistu desetku. Glumci koji su angažovani za voice-over su odlično odradili svoj posao, tako da će vam većina likova ostati urezana u sećanje. Najbolji primer je vampir–klošar koji ima ulogu tutora na samom početku igre i njegove genijalne reči: „Zaboravi sve priče – krstovi i beli luk nam ne mogu nauditi, pa čak ni voda... Hej, pa i ja se kupam! Ponekad...”.

Zvučni efekti su takođe na visokom nivou i doprinose atmosferi. Ko se makar jednom ne naježi tokom misije u kojoj je potrebno isterati duha iz starog hotela, svaka mu čast... Muzika takođe odgovara okruženju, a za kompozicije su odgovorna i neka poznatija imena kao što su Lacuna Coil i Tiamat, dok je naslovna numera delo genijalnih industrial čudaka poznatijih kao Ministry.

Tim Kejn i ekipa su stvorili odličnu igru koju je vredelo čekati. Naravno, nije savršena, ali je nesumnjivo remek-delo kompjuterskih RPG igara. Tok igre i dijalozi u velikoj meri zavise od sposobnosti vampira i njegove pripadnosti nekom od klanova. Na primer, dok toreador-vampir može slobodno da šeta ulicama i meša se s ljudima, štaviše uživa u tome, nosferatu vampir će zbog svog grotesknog izgleda biti prisiljen da se kreće kroz kanalizaciju. Kad se ovome dodaju i četiri različita završetka, Bloodlines garantuje visok replay value.

Jan ČMELIK