Oleg Maddox, kreativni genije i otac fenomenalnog Il-2 Sturmovika, već duže vreme se takmiči sa samim sobom. Pošto je dobio bitku protiv neumoljive fraze da se hard-core borbene simulacije letenja ekonomski ne isplate, ovom talentovanom fanatiku preostaje samo da nastavi da radi ono što je do sada radio, pazeći da ne napravi neku veću glupost. Maddox Games je postao prepoznatljiv brend, ustoličivši svoj status za jako kratko vreme: dobri proizvodi i odsustvo konkurencije mogu da daju samo ovakav plod. Sećate li se samo koliko je vremena trebalo Microproseu da postane lider u ovoj oblasti? Oleg nema protivnika, i to je podjednako dobro i loše.

Dobro za njega, loše za fanove. Pacific Fighters je igra koja, pored neospornih kvaliteta, pokazuje da je autorski tim za trenutak zadremao na lovorikama. Ne zaspao i survao se u okean, već zadremao i neke stvari odradio dvotrećinski. Sveže pridošlice u svet combat simulatora to neće ni primetiti, ali ljudi koji su mesecima orali po Il-2 će prepoznati detalje koji su mogli da budu drugačije urađeni i bagove kojima nije mesto u AAA naslovu.

Pacific Fighters je, za početak, mnogo više nego što naslov sugeriše. U pitanju je sveobuhvatna simulacija vazdušnih operacija tokom Drugog svetskog rata na Tihom okeanu, koja osim lovačkih aviona podjednako favorizuje i bombardere u širem, ali ne u potpunom smislu. Sadržinski gledano, igra zaista poseduje globalni feel, dajući vam mogućnost da se oprobate u ulozi pilota sve četiri zaraćene strane koje su posedovale vazduhoplovstvo i makljale se na Pacifiku. Single-player kampanje s Amerikancima, Japancima, Englezima i Australijancima prožimaju se i prepliću, u zavisnosti od uloge koju ste zacrtali na početku (pilot-lovac ili pilot-bombarder) i odabranog perioda. Sve je zaista tu: od bombardovanja Perl Harbora do hipotetičke invazije na matični japanski arhipelag, uz sve subteatre, slavne i neslavne bitke kojih se možda sećate iz istorije za srednju školu (Tulagi, Midvej, Ivo Džima, Okinava...). Kampanje su, nalik na poslednju ekspanziju za Il-2, urađene u pseudonelinearnoj formi, dozvoljavajući vam da sopstvenim borbenim inputom eventualno preokrenete tok pojedinačne operacije, a samim tim i rata u celosti. Forma nelinearnosti kampanja ipak nije potpuno slobodna: u pitanju je niz fiksnih misija čiji se rezultat izračunava (uništeni ciljevi donose poene) i derivira kroz drugačiji (hipotetički) set misija zavisno od vašeg (ne)uspeha. Ali dobro...

Način na koji misije funkcionišu je najveća potencijalna mana igre. U većini kampanja koje se ne odigravaju iznad neke veće zemljane mase (Nova Gvineja, na primer) letećete i borićete se iznad nepregledne plave površine Tihog okeana. Nekoliko oblaka, šum vetra i milioni kvadratnih kilometara plavog... U velikom broju slučajeva, od poletanja s nosača aviona do kontakta s neprijateljem zna da prođe i više desetina minuta u kojima se ne dešava apsolutno ništa, u kojima se ne vidi ništa, nema ni najmanjeg nagoveštaja bilo čega! Iako je ovo sasvim realno, vremensku kompresiju možete namestiti samo do 4X, što opet podrazumeva zevanje i gledanje na sat. Zašto nije iskorišćeno Microsoftovo rešenje iz Combat Flight Simulatora sa „skip to next action” tasterom, ostaje nepoznanica. Možda nije dovoljno hard-core? U Iljušinu ste uvek mogli da nađete neku zanimaciju tokom preleta: bilo gledanje pejsaža bilo napucavanje nasumičnih ciljeva. Ovde možete samo da poplavite od plavetnila.

Neke kampanjske misije pate i od hronične količine bagova, koji delimično do potpuno onemogućavaju da se one završe (bomarderska kampanja na Novoj Gvineji, zapucavanje wingmena u planine). U nekim misijama protivavionska artiljerija vaše strane se izgleda trudi da obori upravo vas, što se povremeno može videti pri odbrani flote od torpednog/bombarderskog napada. Takođe, sletanje na nosač aviona je mnogo teže nego što bi trebalo da bude: ovoliki izvor frustracije skoro nismo imali prilike da iskusimo.

Pacific Fighters koristi modifikovani engine Il-2 Sturmovika, kojem je dodana veća količina poligona po jedinici mere, kao i nova paleta najmodernijih 3D efekata (dinamično animirana voda, na primer). No, za neke od njih nije dovoljno da imate GeForce 6800, već morate da koristite beta verziju ForceWare drajvera, uz koje problemi samo delimično nestaju! Prema readme fajlu igre, aktuelna verzija drajvera (61.77) nije stabilna (!?) i ne podržava sve efekte koje engine poseduje. Ovo je, naravno, obična glupost i polovično opravdanje za bagove. Setimo se samo „nepečovanog” Iljušina i njegovih problema sa Creative Live i Audigy karticama koji su nestali posle 7-8 meseci krpljenja. Razumemo potrebu da igra izađe u prazničnoj sezoni i ostvari dobru prodaju, ali krivicu ne treba svaljivati na drugog. Zašto onda 100% igara radi 200% dobro s istim drajverima?

Kao i u slučaju Lock-Ona, konačni sud o Pacific Fightersu valjalo bi dati sa distance od minimum pola godine: updateovi kojih će nesumnjivo biti ove probleme mogu da ublaže ili potpuno uklone, čime će igra (potencijalno) zaslužiti veću ocenu, a po kvalitetu sesti na čelo stola sa Iljušinom.

Miodrag KUZMANOVIĆ