Izgleda da likovi koji su od odavno pokojnog „Microprosea” preuzeli rad na trećem delu galaktičke sage, nažalost, nemaju šlifa za velike stvari. Uspeli su da efikasno upropaste gotovo kompletnu magiju koja je bila trademark Master of Oriona 1 & 2, praveći super-složeni eksperiment koji je ispao neverovatno dosadan. Negde u procesu implemetiranja desetina novih opcija, usložnjavanja pravila, mehanike i načina igre i balansiranja uslova za pobedu, igra kao takva netragom je nestala. Zatrpana neodmerenom dozom novih sadržaja, atmosfera igranja i poznati nagon za „još samo jednim potezom” isparili su kao da ih nikada nije bilo. Ostao je samo interfejs, upravljački meni i mapa galaksije. I naše zevanje u pozadini.

Tehnički gledano, Master of Orion 3 je stvarno ultimativna globalno-strateška igra koja igraču dozvoljava potpunu kontrolu nad svim aspektima projektovanja, održavanja i odbrane galaktičke imperije. U odnosu na prethodne nastavke, svaki od pojedinačnih procesa (ekspanzija, kolonizacija, rat, diplomatija, izgradnja...) bar je dvostruko usložnjen dodatnim opcijama i mogućnošću da detaljnije podešavate svaki, pa i najmanji pojedinačni segment. Na primer, sama kolonizacija je sada u velikoj meri uslovljena tipom planete u odnosu na rasu koju ste izabrali. Planetna svojstva, koja uključuju veličinu, gravitaciju, atmosferu i geološki sastav zajedno daju globalnu pogodnost za eksploataciju i naseljavanje od strane vaše imperije, kombinujući faktore u isprepletenu matricu uticaja. Velika gravitacija čini planetu nepogodnom za kolonizaciju ljudi, ali odgovarajuća atmosfera i bogatstvo mineralima ipak (možda) zahtevaju da ta planeta postane deo imperije (za Sillacoide važe suprotna pravila, na primer). Veličina planete igra podjednako značajnu ulogu, jer veće planete mogu da odgaje brojniju populaciju stanovništva, kao i da prime veći broj građevina za eksploataciju prirodnih resursa. Izgradnja objekata na planetama sada ponajviše zavisi od veličine. Broj DEA (Dominant Economic Activity) regiona je direktno proporcionalan broju, na primer, rudnika koje možete da izgradite na površini. Planeta veličine Jupitera, bogata mineralima, ali sa otrovnom atmosferom i jakom gravitacijom može (ali ne mora) biti vredna kolonizacije. Sporost gradnje objekata i troškovi tekućeg održavanja infrastrukture mogu (ali ne moraju) da vam se isplate, opet u zavisnosti od rase i tekućih potreba imperije. Takođe, kolonizacija negostoljubivih svetova traje duže. Planete koje imaju „zeleni” status kolonizuju se u jednom potezu, dok za žute i crvene važe eksponencijalno duže vrednosti.

Usložnjavanje svih ostalih aspekata najvidljivije je na polju istraživanja novih tehnologija i diplomatije. Suluda količina novih opcija, mogućnost usmeravanja istraživanja u jednom pravcu, davanja prioriteta određenim poljima, analiza preplitanja tehnologija zaista predstavljaju kolosalnu hrpu opcija. Pregovori sa rasama, opcije za suptilno dosoljavanje dilova, trgovine i različitih ugovora i međusobnog statusa sa stotinama podvarijanti, a u zavisnosti od individualne psihologije pružaju milione strateških mogućnosti. Tu su i kolopleti opcija za projektovanje brodova i formiranje flota, plasman borbenih armada, određivanje globalne politike (koja najviše utiče na automatsko upravljanje kolonijama)... Endless pit of possibilities, što autori igre stavljaju na prvo mesto primamljivosti.

Ali čemu sve to, kada opasnosti nema? Protivnički AI je toliko neubedljiv, da to zaista nema smisla. Reakcije kompjuterskih oponenata najčešće nemaju veze sa odnosom snaga. Nekada će vam bez razloga objavljivati rat, ali vas neće napadati, i gotovo nikada neće iskoristiti priliku da vam zabiju nož u leđa. Raspoloženje na diplomatskom ekranu menjaće im se zavisno od Mesečevih mena, a ne faktora koje možete da vidite ili utičete. Nekad će sa razlogom pošizeti zbog ekspanzije u teritoriju koja spada u njihiv domen, nekad na to neće obratiti pažnju... Nekad će zaratiti zbog gluposti, a nekad će dozvoliti da ih ucenjujete kao budalu, opet nezavisno od vaše snage, alijansi ili bilo čega. Veliki adut igre ovim postaje neadekvatan i smešan.

Ono što najviše poražava u ukupnom utisku jeste globalna automatizacija cele stvari. Budući da igra potencira galaktičke okršaje na ogromnim mapama, bez automatizacije bi bila gotovo neigriva. A pošto AI planetarnih guvernera može da kontroliše sve aspekte izgradnje objekata i projekcije razvoja, uopšte nema poente i potrebe za uticajima samog igrača. Izgradnju postrojenja, i kontrolu ekonomskih slajdera, balansiranje i suptilna podešavanja sigurno nećete uraditi bolje od njega. Zbog toga igraču ostaje samo globalna strategija, koja takođe nema smisla zbog neizazovnih oponenata.

Šta onda ostaje za nas? Posle kolonizacije raspoloživih planeta, jedino povremeni pritisak na End Turn taster. Automatski štanc flote samo vam pomaže da što pre odete na spavanje i zaboravite izneverene nade.

Miodrag KUZMANOVIĆ