Ko kaže da samo literatura i muzika mogu da kvare omladinu? Tom Clancy’s Splinter Cell jedno je od onih dela koja imaju vrlo sličan sociopatogeni efekat koji se manifestuje na dva negativna načina. „Imerzioni” factor igre, njena atmosfera i kvalitet audio-vizuelne prezentacije toliko su superiorni u odnosu na sve druge naslove u novijoj istoriji, da će vam značajno podići prag osetljivosti receptora za lepotu, dopadljivost i izazovnost, što je prilično gadno jer ćete dugo posle toga biti na suvom. Kao drugo, vaše dnevne obaveze sasvim sigurno će početi da trpe posledice nespavanja. Splinter Cell je igra koju ćete igrati noću, ušuškani u senke, maksimalno izoštrenih čula i refleksa, zbog čega ćete sutra ujutro izgledati kao kiseli krastavac.

Možda niste znali, ali Splinter Cell u kome uživate na PC-u je pre pola godine doživeo premijeru na Xboxu. Kao igra dizajnirana specijalno za ovu igračku konzolu, Splinter Cell je napravio pravu tržišnu revoluciju: ljudi su, kao i pre godinu i po dana zbog Haloa, uzimali crnu kutiju kao da je džabe. Tom izazovu nije odoleo ni autor ovih redova. U pitanju je, bez ikakve sumnje, najznačajnija igra sa prefiksom Tom Clancy, mnogo uspešnija, mnogo bitnija, mnogo revolucionarnija nego bilo koji nastavak Rainbow Sixa.

Splinter Cell je pojam koji je prilično teško prevesti. Savremene tajne parapolicijske organizacije (CIA, npr.) formiraju terenske timove po sistemu organizaciono i subordinaciono povezanih ćelija. Samostalni operativac, izdvojen iz strukture sistema i podređen isključivo načelniku organizacije je splinter cell – supertajan i neformalan u pristupu rešavanju problema. Ima ovlašćenja jednog Džemsa Bonda, uključujući i dozvolu za ubijanje.

Naš splinter cell je Sem Fišer, elitni operativac trećeg ešalona američke NSA (National Security Agency, nešto poput našeg DB-a). U tipično klensijevskom maniru, momak je stavljen u kontekst moderatora problema bipolarnog sveta neposredne budućnosti. Sredina 2004. godine, gruzijski predsednik-terorista vrši invaziju na Azerbejdžan, organizuje terorističke akte na američkom tlu, kinesko i rusko uplitanje, mirovne snage, balansiranje na ivici opšteg nuklearnog rata... I jedan čovek koji ima šansu da sve to promeni. Fenomenalan tehno-špijunski triler uobličen u formu igre.

Zamislite Thief: The Dark Project u modernom oruženju, neuporedivo lepšeg izgleda i fantastično unapređene igrivosti. Sem Fišer je posebna vrsta specijalca: oslanjajući se pre svega na suptilnost, akrobatiku i tajnovitost, ovaj elitni komandos NSA mnogo više podseća na nindžu nego na agenta sa leptir-mašnom. Kroz niz od devet dugačkih misija, zadaci će vam se u dobroj meri svoditi na klasičan intelligence gathering, uz zdravu dozu kidnapovanja i asasinacije: upad u ambasadu radi krađe tajnih dokumenata, desant na naftnu platformu koju drže teroristi i potraga za hakerom koji je učestvovao u cyberterorističkim aktima na američkom tlu, potraga za agentima nestalim u akciji, kidnapovanje službenika CIE za koga se sumnja da je izdajnik. Zadatke ćete izvršavati u zgodno projektovanim kombinacjama enterijera i eksterijera i lokacijama koje su projektovane na način od koga se pada sa stolice (naizrazitiji primer vizuelne lepote je početak trećeg nivoa, ali samo ako posedujete video kartu sa Pixel shaderima).

Način igranja je u velikoj meri unikatan, ali u određenom smislu podeseća na kombinaciju Hitmana i Thiefa. Pogled na akciju je iz perspektive trećeg lica, što je apsolutno neohodno zarad izvođenja komplikovanijih, pseudoakrobatskih poteza koji predstavljaju osnovicu gameplaya. Kombinacija tastature koju ćete koristiti za kretanje i miša za rotaciju kamere predstavljaju jedan od retkih primera uspešno portovane kontrolne šeme sa neke konzole. S obzirom da je esencija igre šunjanje, kontrolisanje brzine kretanja na Xboxu je rešeno levim analognim thumbstickom. Jači otklon levim palcem podrazumeva rast brzine kretanja i obrnuto, što se na PC-u nikako ne može adekvatno simulirati zbog digitalne prirode osnovnih i perifernih kontrolera. Autori igre su problem prevazišli na prilično elegantan način: korišćenjem točkića na mišu! Iako to igru čini srazmerno jednostavnijom zbog odsustva potrebe za pažljivim doziranjem pritiska, ovaj način je jednostavan i genijalno elegantan.

Broj mogućih radnji, pokreta i aktivnosti koje Sem može da preduzima su prosto neverovatni: penjanje uz zidove i žičane ograde, balansiranje na stubovima, žicama, gredama i svim ostalim građevinskim elementima; višestruki skokovi sa kačenjem o platforme, spuštanje niz kabl i upad nogama kroz prozor; šunjanje u poluklečećem stavu, kolutovi po zemlji, amortizovanje pada sa malih visina... Od interakcije sa okolinom impresivnija je samo interakcija sa protivnicima: možete ih ubijati iz pištolja ili jurišne puške, onesvešćivati udarcem u potiljak, skakati im na glavu iz špaga-pozicije na plafonu, uzimati ih kao taoce (španski zahvat za vrat i prislanjanje pištolja uz slepoočnicu)... Ovaj poslednji zahvat je vrlo bitan elemenat igre, jer ćete pojedine protivnike moći da iskoristite u više svrha: da mu prislonite glavu u retinalni skener zarad otljučavanja određenih vrata, da ga koristite kao živi štit od ostalih protivnika (što je posebno impresivno, pogotovo što će se oni ustezati da otvore vatru).

U velikom broju misija ljudske žrtve nisu dozvoljene (upad u štab CIE u Lengliju zarad portage za „krticom”, infiltracija u kinesku ambasadu...), te se morate osloniti ili na stealth ili na sistematsko onesvešćivanje protivnika i odlaganje tela u mračne prostorije. Pored udarca u lobanju, oponente možete onesposobljavati posebnom vrstom municije (elektrošokeri, aluminijumska laka zrna) ili bombama sa gasom. Uopšte, korišćenje oružja i tehnogedžeta predstavlja jedan od temelja za prelazak nivoa. Zaključana vrata moći ćete da obijete alatkom predviđenom za to, prethodno isturivši optički kabl za osmatranje evenutalnih opasnosti sa druge strane; u mraku ćete koristiti posebno optičko pomagalo sa klasičnim noćnim i infracrvenim modom za gledanje (nalik na predatora); automatske turelne mitraljeze ćete zavaravati hemijskim bakljama (flares); potencijalne mrtve uglove na nivoima savladavaćete posebnom vrstom kamerice koju možete ispaljivati iz vaše haj-tek modularne jurišne puške... Prava poezija za military-techno frika. Odličan tutorijal na početku igre će vas uputiti kako da koristite većinu poteza i gadžeta (sem puške i nekoliko kompleksnijih, što ćete saznavati uz put), a u svrhu podsećanja možete koristiti i bogato ilustrovani PDF koji dolazi sa igrom.

Naizrazitiji element vizuelne dopadljivosti i važan misiono-strateški momenat igre je fenomenalno rešeno dinamičko osvetljavanje. Možemo slobodno reći da tako nešto nikada nije viđeno igde, čak ni u specijalizovanim animacijama načinjenih zarad demonstriranja mogućnosti grafičkih kartica. Refleksije na teksturama, različiti nivoi transparentnosti, mapiranje senki koje u potpunosti zavisi od kombinacije likova i predmeta u prostoru (ono što Doom 3 treba da donese) predstavljaju pravu žurku za oči. Posebno su lepe teksture koje emituju svetlo (ekran motorole na Semovim leđima, na primer), što do sada nije viđeno na PC-u.

Zvuk nimalo ne zaostaje za vizuelnom glazurom. Kao jedna od rektih igara koje su projektovane za Sound Blaster Audigy i EAX3 (uz poželjni 5.1 sistem zvučnika), Splinter Cell na PC platformi zvuči bolje čak i od Dolby Digital originala za Xbox. Ako igrate noću i u tišini, bićete u stanju da čujete najtananije nijanse iz mnogobrojnih zvučnih izvora u neposrednom oruženju: kombinacija tupog dobovanja kiše po prozorima, Semovih mekih koraka po tepihu, prigušenog razgovora stražara u susednoj prostoriji i tihog zujanja osmatračkih kamera na zidu će vam pomoći da još dublje zaronite u atmosferu ove fenomenalne igre.

Jedine dve zamerke (ako se uopšte mogu tako nazvati) su dve razlike u odnosu na Xbox verziju igre: odsustvo titla tokom radio-komunikacije i filmova, i mogućnost snimanja pozicije u svakom trenutku. Originalni sistem autosnimanja igre na checkpointima činio ju je znatno težom i u ogromnoj meri povećavao napetost (i u manjoj meri doprinosio frustraciji). PC verzija je na normalnom nivou težine zbog toga možda previše laka, ali to je ipak prilično individualno pitanje.

Miodrag KUZMANOVIĆ