Na tržištu 3D borilačkih simulacija već duže vreme vlada relativno mrtvilo, što je pomalo začuđujuće s obzirom na procvat koji ove igre doživljavaju na konzolama (Saturn, Nintendo 64 i Playstation). Japanska firma „Sega” i dalje vodi trku sama sa sobom, tako da posle Virtua Fightera 2 izbacuje veoma sličnu igru pod nazivom Last Bronx. Da li je ovo zatišje pred buru, tj. pred Mortal Kombat 4 ili nešto drugo, pokazaće već bliska budućnost. Do tada ćemo se zadovoljiti ovim što je stiglo.

Klasična uvodna animacija ilustruje zaplet koji govori o još jednom apokaliptičnom a’la Manga svetu budućnosti. Japan je doživeo ekonomsku katastrofu. Sa totalnim kolapsom privrede i monetarnog sistema brzo promene zahvatile su samu srž društvenog uređenja. Posle dugih godina provedenih u ilegali, moćne snage podzemlja izlaze na svetlost dana i započinju svirepe borbe za vlast nad opustošenim ulicama. Jedini cilj kome streme nove bande jeste uspostavljanje kontrole nad onim što se može nazvati ostatkom nekadašnjeg društva. Bande motociklista, kineska mafija, plaćene ubice, trgovci robljem i drugi postali su „elita” i jedini značajan faktor koji utiče razvoj situacije. Ulični ratovi razbuktali su se do neslućenih razmera. U totalnoj anarhiji izgubili su se svi ciljevi i planovi tvoraca novog poretka. Jedino je važno preživeti. I to na bilo koji način...

Vizuelno i po svemu ostalom Last Bronx neodoljivo podseća na Virtua Fighter 2 (VF2). Međutim, ovaj program ima potpuno novi engine i može se reći da se sama igra dosta razlikuje od svog prethodnika i to iz više razloga. Pre svega, komande su promenjene i svedene na svega tri tastera (blok, udarac rukom, udarac nogom), što olakšava igranje i borbu prsa u prsa, ali istovremeno znatno otežava izvođenje složenijih poteza i vezanih tehnika koje su, u stvari i najvažnije za uspešno privođenje borbo kraju. Druga razlika odnosi se na drugačiji izgled boraca, kao i specifičan izbor oružja kojima se oni koriste (zaboravite na ona filozofska naklapanja o plemenitoj veštini borbe golim rukama).

Skala energije je takođe rešena na drugačiji način, tako da se brzo izgubljena energija može nadoknaditi pod uslovom da protivnik ne zada nekoliko vezanih udaraca. To sve govori o važnosti kombinovanja i povezivanja tehnika u borbi. Zato je posebna pažnja posvećena specijalnim potezima koji se izvode odgovarajućom kombinacijom tastera za kretanje i udaranje. U okviru help fajla, za svaki lik ponaosob izložen je vrlo ilustrativan prikaz kombinacija za izvođenje raznih tehnika (mogu se lako odštampati). Last Bronx se odlikuje i visokim hardverskim zahtevima (vidi niže).

Glavni meni se skoro uopšte ne razlikuje od istog u VF2. Jedina specifična opcija odnosi se na team battle mod i kome se bore dva tima od po pet boraca koje formiraju igrači. Ponuđeno je osam uličnih boraca koji se razlikuju u više detalja, a jedina zajednička osobina im je da se u borbi obilato koriste hladnim oružjem (nunčake, batine, bejzbol palice, maljevi i druge priručne stvarčice). Svaki od njih ima specifičnu paletu poteza i specijalnih tehnika. Borbe se odvijajaju na takođe osam različitih lokacija koje predstavljaju prave delove Tokija. Multiplayer mod podržava igranje preko modema, serijske veze ili LAN mreže.

Borbe se na prvi pogled ne razlikuju od VF2, najviše zbog identične kamere. Razlike u izvođenju se primećuju tek kad borba malo odmakne. Likovi su ovde živahniji, brže izvode udarce, blokovi su manje efikasni, a skokovi su daleko opasniji nego u VF2 (protivnika je ovde daleko teže dočekati u doskoku, a i lakše je pobeći iz klinča). Borbe se često brzo završavaju, s obzirom da je moguće vezati u sekvencu i više od četiri udaraca. Šeme se dosta lako otkrivaju i ne treba dugo da se otkrije najbrži način za eliminaciju protivnika. Zato je daleko interesantnije igranje u paru. Atraktivnost borbi bazira se na prilično nehumanim scenama prebijanja i nasilnim udarcima koji će vam proterati žmarce niz leđa. Sve je to začinjeno popriličnom dozom urlika i rikanja (ono što Japanci nazivaju normalnom komunikacijom).

Tehničke karakteristike su u pristojnim okvirima. Nešto zaostaje zvuk koji je, čini se siromašniji nego u VF2. Animacija je odlična zahvaljujući standardnoj motion captured tehnologiji. Najviše od svega, međutim, razočarava ogromna hardverska zahtevnost. I na P5/133 mašinama sa Virge DX karticom igru ima smisla pokrenuti samo u VGA rezoluciji sa 256 boja, što govori o katastrofalno lošoj optimizaciji za obične Pentiume. U slučaju MMX procesora stvari stoje daleko bolje i na mašini od 200 MHz sve funkcioniše kako treba, no to je za sada još uvek preterana zahtevnost za program ove kategorije, naročito ako se uzme u obzir da je VF2 sasvim korektno radio i na običnim Pentiumima.

Gradimir JOKSIMOVIĆ