Hteli mi to da priznamo ili ne, stare dobre potezne strategije odavno više nisu u zenitu popularnosti. Sa napretkom tehnike razvija se i svest zaljubljenika u virtuelno ratovanje, koji su pojavom Dune 2 uvideli da realizaciju taktičkih zamisli ne moraju završiti nebuloznom end turn komandom. Dotični sistem, preuzet iz šaha i „čoveče ne ljuti se”, i pored najbolje volje ne možemo svrstati u nešto što ima veze sa realnim vođenjem bitaka (zamislite dvojicu vojskovođa koji se nadmudruju na rate, tj. jedan izdaje naređenja i napada, dok drugi pijucka burbon i čeka svoj red). Sa druge strane, sirovi real-time zna da bude i previše konfuzan, jer se u velikoj većini situacija (pogotovo kod okršaja većih razmera) ne zna ni ko pije ni ko plaća, tako da u slučaju pobede nema one prave satisfakcije koja postoji kada ste 100% odgovorni za istu.

Budućnost pripada igrama kao što je Sid Meier’s Gettysburg i tzv. kvazi real-time konceptu (na PC platformi prvi put viđenom u Iron cross-u 1992. god.), koji koristi najbolje elemente gore navedenih antipoda. Detaljniji osvrt sledi drugom prilikom, ali svakako preporučujem da je makar iznajmite, tek da vidite šta je prava stvar koja miri studiozno planiranje, brz razvoj događaja i maksimalni mogući nivo borbene realnosti (za pomalo netipičnu ilustraciju može da posluži X-com: Apocalypse).

Sad se verovatno pitate kakva je svrha ovog uvoda koji, uzgred, više liči na zaključak kome je mesto na kraju teksta. Povod je forsiranje prevaziđenog koncepta koje u ovom slučaju povlači tri glavne primedbe. Prva se tiče situacije kada velika softverska kuća, tj. Interactive magic započne serijal (Great battles of...) koji u osnovi pati od konceptualnih rupčaga i loše realizacije jedne dobre ideje. Genijalne vojskovođe kalibra Aleksandra Makedonskog ili Hanibala Barke svakako zaslužuju inventivniji pristup kompjuterskoj obradi njihovih maestralnih poduhvata od ovde ponuđenog. Drugo, Great battles of hannibal se gotovo uopšte ne razlikuje od predhodnika (g.b. of alexander), tako da je očigledno da su autori koristili nekakav interni construction kit pomoću koga su nacrtali nove mape, dodali drugačije jedinice i krenuli sa štancovanjem koje može da potraje do sudnjeg dana. Treće, hardverski zahtevi za normalno igranje (P90 i 16 MB RAM-a) za poteznu strategiju osrednjih karakteristika jednostavno ne stoje. Ako je Panzer general svojevremeno „leteo” na 386 računaru sa 4 MB RAM-a, zašto dvostruko audio-vizuelno atraktivniji Hanibal traži 5x jači procesor i 4x više memorije (DirectX drajveri postaju sve bolji, tako da Windows 95 više nije tako dobro rešenje). Generalnom zbiru minusa dodajte i stravičnu sporost učitavanja i konstantni swap fajl koji igra pravi, što celu stvar dodatno usporava (da ne spominjem užitak za uši tokom višesatnog „krljanja” omiljenog quantuma).

Kao i u slučaju slavnog prethodnika, Hanibalova osvajanja su predstavljena nizom pojedinačnih bitaka, na čiji redosled možete vrlo malo uticati. Ne postoji nikakav oblik manipulacije vrstom i sastavom trupa, nikakav „resource management”, tj. suočavanje sa realnim problemima koje je Hanibal morao da rešava (naći zlato za isplatu najamnika ili hranu za trupe), pa ni diplomatija koja je činila 50% uspeha tokom 2. Punskog rata. Ako znamo da je većina njegove vojske bila sastavljena od galskih, iberskih i italskih plemena koje je uz put „pokupio” posle kritičnog prelaska preko Alpa obećavajući im slobodu od Rimljana, lobirajući, preteći i podmićujući njihove poglavice, kruti niz okršaja nalik na C&C serijal deluje besmisleno. Isto tako, opet su izostale slavne opsade gradova (npr. opsada Sagunta koja je bila povod za rat, ili opsada samog Rima, koju je nemoguće preduzeti (!?!), a koja je bila Hanibalova opsesija od desete godine života i glavni motiv za upad u Italiju. Morbidna glupost. Inače, igru možete dobiti u dve varijante: osvajanjem svih provincija koje okružuju Rim, ili pobedom u odsudnoj bici kod Zame (koju je Kartagina izgubila) i proterivanjem Rimljana iz Afrike. Svaka izgubljena bitka povlači kraj igre (sem bitke kod Metaura, od čijeg ishoda zavisi da li će se Hanibal spojiti sa vojskom brata Hazdrubala i nastaviti osvajanje, ili će biti povučen u Afriku da se bori kod Zame). Takođe, u nekim bitkama (Baecula, Ilipa, The Great Plains, Magnesia i Metaurus) Hanibal uopšte nije prisutan, tako da to povlači pitanje smislenosti naziva igre.

Posle galerije crnih tonova, evo i nekoliko svetlih. Operativni raspored, karakteristike jedinica i borbene okolnosti u okviru pojedninačnih bitaka urađene su verodostojno. Istorijski manevri, kao što je čuveno opkoljavanje konjicom u bici kod Kane, uz malo sreće mogu se izvesti veoma precizno. Višestruki napadi na jednu protivničku jedinicu iz raznih pravaca i opšti juriš grupe podređene jednom od oficira elementi su koji doprinose taktičkoj realnosti okršaja. To su ujedno jedine (kakve-takve) vrednosti ove u stranoj štampi prenaduvane niskobudžetne strategije.

Umesto zaključka:

Da se ratovi još uvek vode bronzanim mačevima, slonovima i konjicom, igra bi mogla da posluži kao učilo za vojne škole. Ovako...

Miodrag KUZMANOVIĆ