Za klasu bolji od prvog dela, The Evil Within 2 je blistav, mada musav od krvi i limfe, primer igre čiji je izdavač izvukao pouku ili tri od grešaka koje je napravio u prvom pokušaju. U dvojci je mnogo toga novog, ali ono što u sećanju ostaje duže od mehaničkih i gameplay unapređenja jeste znatno manji procenat japanskih tripova u odnosu na horor uzuse iz zapadnog pseudokulturnog miljea. Za nekoga je Shinji Mikami, šef razvoja prvog dela, neprikosnovena legenda, ali za mene je on samo još jedan bizarni Azijat čiji izražajni obrasci nisu bili kompatibilni s mojim pojmovima o dobrom hororu. Anonimni John Johanas, head-honcho razvoja TEW 2, imao je mnogo koherentniju viziju koju je uspešno pretočio u mnogo pitkiju igru od prvog dela. Ako volite da pijete krv i zelenu žuč, naravno...

The Evil Within 2 je neposredni nastavak prvog dela, s pričom i glavnim junakom koji se apsolutno naslanjaju na događaje iz keca. S obzirom na to da osim nekoliko fleševa dvojka na početku ne nudi kompiliran presek dešavanja iz prvog dela, preporučujem vam da ga igrate ili pogledate neki gameplay walktrough, a neće vas ubiti ni čitanje odličnog opisa (SK 11/2014).

Sebastijan Kasteljanos, policajac na čijim leđima su se slomila kola perfidne korporativne horor zavere iz prve igre, sada je ruina koja ne može da prežali smrt šestogodišnje kćeri u požaru. U dva koraka, međutim, ispostaviće se da dete nije mrtvo, već da ga korporacija Mobius, pionir na polju kreiranja umreženog sistema deljene svesti koji po svemu osim po imenu podseća na Matrix, drži kao osnovu nove generacije STEM konstrukta. Stvari odlaze dovraga kad se u sistemu pojavi „glič” i kad devojčica čiji se um koristi kao stabilizacioni faktor nestane: timovi za sanaciju koji su poslati preko „granice snova” takođe nestaju, tako da kopčanje nesrećnog Sebastijana na moždanu konzolu ostaje jedino rešenje koje bilo kome pada na pamet...

Malo je motivacija koje su jače od potrage za rođenim detetom za koje ste mislili da je mrtvo. I pored ograničenog rečnika zbog kojeg liči na parodiju mladog Kurta Rasela (ruku na srce, ipak se radi o policajcu), Sebastijan Kasteljanos jeste čovek sa čijom mukom ćete se lako identifikovati, za koga ćete navijati i kome ćete žarko želeti da na koncu avanture mučitelje deteta nabije na suvi kolac ili ih kazni na neki drugi maksimalno brutalan način. Njegova potraga počinje u virtuelnom konstruktu bivše kancelarije iz vremena dok je radio u policiji, iz koje ćete putem razbijenog ogledala zakoračiti u Union, simulakrum američke suburbije koji je osmišljen kao lokacija koja garantuje tihi eskapizam i odmor za dušu. Union je sada pun agresivnih i brzih zombija koji su u stanju da vas pokidaju kao plastičnu kesu u deliću sekunde, delovi grada su fizički iščupani jedan od drugog i vise u limbu veštačkog horizonta, a iza kompletne katastrofe stoji dijabolična inteligencija kojoj vaše dete treba da bi postala moćnija i ostvarila svoje ekstremno bolesne vizije.

Za razliku od prvog dela, The Evil Within 2 projektovan je kao open world igra u kojoj osim glavnog zadatka imate i pregršt opcionih. Otvorenost sveta, to jest Uniona s okolinom, urađena je elegantno i u skladu sa potmulošću horor priče, a ne na način na koji to, recimo, radi Ubisoft koji mape načičkava stotinama gluposti, praveći od igre zabavni park prepun trkačkih izazova i osmatračnica koje otključavaju fast travel. Dodirna tačka s Ubisoftovim motivima, ipak, leži u korenu dizajna mehanike kretanja i borbe, koji su u dobroj meri inspirisani elementima Assassin’s Creeda. The Evil Within 2 je igra koja premijerno kombinuje klasične postulate survival horrora vezane za štednju municije, manipulaciju ograničenim resursima i izbegavanje borbe kad god je to moguće sa stealth mehanikom, šunjanjem po žbunju, hvatanjem zaklona i ubijanjem hladnim oružjem iz potaje.

Većinu normalnih protivnika moguće je eliminisati jednim potezom ukoliko im neopaženo priđete s leđa i iznabadate ih nožem. Alternativa je da ih upucate iz pištolja, sačmarice, snajpera, samostrela ili nekog devetog oružja, što ima smisla samo ukoliko stealth ne upali ili u slučaju boss fajta gde nemate drugu opciju. U eliminaciji protivnika možete koristiti i faktore okruženja, recimo prevrtati burad s naftom radi kreiranja vatrenih zamki ili puštati vodu iz hidranta i navlačiti zombije u baru u koju ćete ispaliti električni bolt iz samostrela. Nije baš BioShock kombinatorika, ali nije ni daleko... Svaki utučeni protivnik ostavlja određenu količinu zelenog gela koji koristite za nadograđivanje sopstvenog tela i njegovih kapaciteta, a sistem apgrejda postoji i za oružje. Crafting modul igre je prilično robustan i obezbeđuje vam samostalnu kreaciju municije za sve oružje i pribora za prvu pomoć od resursa koje pronalazite tokom igranja.

Odavno nisam igrao ovako pošteni survival horror naslov. Uverljivi protagonista s realnim, životnim motivom, uspešna hibridizacija gejmpleja uvođenjem mehanike stealth akcionih igara, bogata produkcija i prilično solidna dužina atributi su zbog kojih ju je lako preporučiti. Veliki plus za iskrene fanove jeste obilje odvratnih momenata koji nimalo ne zaostaju za standardima prevrtanja stomaka koje je postavio Resident Evil 7.

Miodrag KUZMANOVIĆ