Na prvi pogled, onaj koji supruga letimično baca preko vašeg ramena dok se vrpoljite u stolici i rvete s kontrolerom, The Evil Within je još jedna horor igra u prebukiranom žanru poznatom kao „krici u ludnici”. Sva obeležja pulp horora su tu: od mutantnog mesara koji sortira ljudske torzoe na kuke, preko zapuštenog sanatorijuma s prostorijom za lobotomiju, do glavnog junaka koji posle pet sati igre i sto prosutih mozgova kroz zube cedi „There’s something wrong with this place”.

The Evil Within je nova igra čuvenog japanskog dizajnera Shinjija Mikamija, tvorca serijala Resident Evil. Ovo je i prvi horor naslov koji se Shinji udostojio dizajnirati nakon Resident Evila 4, njegovog magnum opusa. Poslednjih deset godina nije proveo čačkajući nos, već je, između ostalog, kreirao jedan Vanquish, najbolju konzolnu pucačinu za koju niko nije čuo. Ozbiljno. Ako imate Xbox 360 ili PS3, a nikada niste igrali Vanquish, batalite ovaj tekst, The Evil Within i čitanje broja i bacite se u grozničavu potragu za Vanquishom.

Mikamijev povratak horor korenima nije trijumfalan, što je tvrdnja koju valja odmah razjasniti. Za razliku od većine starih dobrih Resident Evila (do četvorke), The Evil Within je više pucačina nego survival horror, smeštena u striktno linearno okruženje s minimalnim mogućnostima za istraživanje. Iako je vizuelno neuporedivo impresivnija nego Resident Evil 4, igra je konceptualno, sadržinski i u pogledu atmosfere drugačija i, zašto ne reći, inferiornija. Na prvi pogled, situacija je ista kao u slučaju Dead Spacea 3, nesrećnog finala serijala čiji su prethodni delovi bili respektabilni. The Evil Within, na sreću, ipak ima dovoljno kvaliteta za nadrastanje ove surove komparacije.

The Evil Within je jedna od onih igara koje na početku razočaravaju i ispred očiju vam vrte cifre poput 30/100 dok nadsvest počinje da rađa i sortira zle rečenice koje ćete iskoristiti u razgovoru o igri ili tekstu o njoj. Na samom početku igra raskida čak i sa naznakama suptilnosti i postavlja ton banalnog nasilja, krvi, tetiva i mesa koji vam se toliko nabija u facu da počinje da nervira – ne zbog nasilja per se, već zbog njegovog forsiranja bez stila i mere. Kao što „Žikina dinastija” pumpa seljoberski pseudohumor, tako i TEW gura meso u mašinu za mlevenje koja bruji i trese se dva centimetra od vašeg lica. Da li je moguće da je ovo, OVO, napravio stari majstor suptilnog horora i naznake terora koji pulsira na obodu svesti? Resident Evil nikada nije bio Silent Hill (moj favorit), ali je uvek bio neuporedivo bolji od ovoga i nikada vas nije gađao otkinutim nogama u prva dva minuta igre. Vremena se menjaju, naravno, nagore... Ako, međutim, izdržite jedan, dva, tri sata i prepustite se udarcima sudbine, iz mase tkiva i dubina krvave reke počinje da se pomalja nešto što ima poentu, strukturu, specifičan šmek i priču koja ima glavu i rep.

Glavni junak igre je detektiv Sebastian Castellanos čiji klasičan radni dan na terenu prerasta u natprirodnu eskapadu nakon dispečerskog obaveštenja o problemima u lokalnoj ludari. Glas mu daje Anson Mount, slavan po ulozi Cullena Bohannona u sjajnoj TV seriji „Hell on Wheels”. Evo još jednog predloga za odustajanje: ako imate malo slobodnog vremena, batalite ovaj tekst, The Evil Within i čitanje broja i bacite se u Bittorent potragu za „Hell on Wheels”, najboljom serijom za koju niko nije čuo.

Prvi minut igre nepogrešivo sugeriše da se radi o igri koju je kreirao Japanac. Sebastijan, sa izraženim razdeljkom i pramenom koji mu pada na jednu stranu, ali koji ipak nije ekstreman kao u slučaju Leona S. Kennedija, preko volje i kroz zube razmenjuje čudne, evidentno prevedene (na engleski) rečenice s drugo dvoje kolega u patrolnim kolima, što će vam evocirati uspomene na početak Resident Evila 4. Ali, umesto napuštenog sela koje krije strašnu tajnu, čije slojeve pijete kao sirup protiv kašlja, kašičicu po kašičicu, ovde ćete odmah biti bačeni u mašinu. Dalji tok radnje je teško opisati a ostati normalan, a igra vam snažno sugeriše da glavni junak to nije. Kao u snu ili halucinaciji pomračenog uma, Sebastijan će bauljati kroz ruinirana sela prepuna zombifikovano-mutiliranih stanovnika, zlokobnu katedralu, industrijski pogon koji je poselo zlo i, naravno, sanatorijum koji služi kao svojevrsna mirna luka i daje vam iluziju da je sve u stvari opsena. U sanatorijum se možete teleportovati kad u game worldu nađete polupano ogledalo, a povratak ćete preduzimati u cilju nadogradnje telesnih osobina ili opreme. U tu svrhu ćete trošiti zelenu moždanu tečnost koju povremeno nalazite na policama ili kao loot nakon likvidacije protivnika. Kao i u svakoj japanskoj horor igri, i ovde ima mnogo stenjanja i napinjanja. Hmnpppuh, gjaaaaah, hmuuuuuupf i slični zvuci pratiće vas u teškim trenucima, tupeći oštricu strašnih scena smešnim dahtanjem.

Okruženja u igri su, kao što rekoh, mahom linearna, uz minimalna odstupanja na nekim nivoima, što eliminiše koncepte puzzli i istraživanja koji su bili odlika serijala Resident Evil. Nema više ni elementa menadžmenta inventarom, ali je količina municije koju možete da nosite ograničena (kao i lične karakteristike, i inventarske limite možete nabudžiti u sanatorijumu). Ako odlučite da igru igrate u survival modu (alternativa je casual mod, bljak!), očekuje vas solidan izazov prepun jakih neprijatelja za koje će vam uvek faliti municija. Pored borbe, legitimna taktika za preživljavanje biće i bežanija, mada je akcioni pogled preko ramena glavnog junaka pomalo nepodesan za obe radnje.

Što se tiče protivnika, zli Mikami je odradio prilično dobar posao i dizajnirao je širok raspon monstruma koji divlje balansiraju između viđenih i originalnih kategorija. Najbolja stvar su, kao i uvek u njegovom slučaju, mini boss protivnici koji će vas povremeno saletati, od kojih svaki traži vrlo specifičnu taktiku za eliminaciju i bekstvo. Meni se s dizajnerske i horor-induktivne strane najviše svidela četvoronožna devojka koja se blinkuje po terenu i koja predstavlja najbolji virtuelni omaž japanskom filmu „Ringu” (zapadni rimejk – „The Ring”) koji sam do sada video.

Najviše problema s igrom leži u tehničkoj sferi. The Evil Within pokreće id Tech 5, OpenGL engine čiji bi source kôd i sve tragove trebalo zazidati u napuštenom rudniku. U stvari, spaliti pa zazidati, inače bi nakon X godina progrizao put i počeo da teroriše obližnja sela... Prva i najbitnija mana tiče se apsolutno retardirane dizajnerske odluke da aspect ratio igre bude „bioskopski” 2,35:1 (zapravo je veći i iznosi 2,5:1). Ovo u praksi znači da je, na normalnom widescreen monitoru ili TV-u, jedna trećina ekrana potpuno neiskorišćena i ostavljena u formi dve debele crne linije iznad i ispod dela s prikazom. Oficijelnog, autorskog opravdanja nema, ali je realan razlog sasvim sigurno frejmrejt odnosno nemogućnost enginea da ostvari igriv broj slika u sekundi u normalnoj rezoluciji na igračkim konzolama. Zašto bi korisnici PC-ja trebalo da pate zbog ovoga? Zbog sira, naravno... Umesto patcha (ili najave patcha) koji bi PC igračima popravio razmer bez rastezanja slike, Bethesda je objavila listu komandi (stisnete taster ’insert’ u okviru igre i otkucate komandu) kojima je moguće zumirati prikaz, otključati frame rate (zaključan je na 30, kao na konzolama) i petljati sa God modom i beskonačnom municijom. Ako odlučite da na ovaj način promenio aspect ratio na 16:9 ili 16:10, izgubićete dobar deo vidnog polja jer se slika samo zumira, bez modifikovanja razmere. Na forumu www.flawlesswidescreen.org možete pronaći fix koji donekle rešava ovaj problem (uradio ga je lik koji je popravio PC port Dark Soulsa), ali igra, bar do trenutka pisanja ovog teksta, još nije zvanično ubačena u FWS utility program.

Sledeći grozan problem s engineom jeste nestabilnost koja dovodi do pucanja igre. Univerzalno rešenje ne postoji, ali promena vrste anti-aliasinga, sudeći po forumima, pomogla je najvećem procentu korisnika. U mom slučaju, setovanje AA na MLAA (isključivo na MLAA) od neigrivog messa koji se raspadao svakih pet minuta napravilo je nešto što može da se igra u kontinuitetu.

Iako počinje kao banalan pulp horor koji nije siguran da li želi da bude igra ili interaktivni torture porn film u stilu Testere I-VI, The Evil Within polako, ali sigurno evoluira u igru koja nije za bacanje. Nećete biti oduševljeni, ništa vas posebno neće iznenaditi, ali daleko od toga da se nećete zabavljati. Ako imate volje i strpljenja da prevaziđete šok lošeg početka i tehničke propuste, ovo je igra u kojoj neko vreme možete morbidno uživati.

Miodrag KUZMANOVIĆ