Zašto je toliko teško proceniti šta želi ciljna publika neke igre? Nova inkarnacija Šerlokovih dogodovština tako je lako mogla da bude savršena avantura, ali su kompletan ugođaj pokvarile neke apsolutno nepotrebne sitnice.

Već smo navikli na to da su igre o Šerloku dobre. Sve do sada nudile su neku zanimljivu priču, dosta istraživanja, odlične zagonetke... Uvek je bilo momenata u kojima čovek može da se zaglavi, ali to im je i davalo čar... U Crimes i Punishments autori su pokušali da sve to iskoriste, ali i podignu na malo viši nivo – i u tome su delimično i uspeli, ali su se malo previše zaneli...

Prva stvar koju ćete primetiti jeste da igra izgleda neuporedivo bolje od prethodnih delova, zahvaljujući Unreal Engineu 3. Lokacije su atmosferične, tu je obilje detalja, izrazi lica likova su realistični... Pomalo „ubijene” boje daju svemu nostalgični viktorijanski šmek. Glasovna gluma je odlična, muzika se savršeno uklapa u ambijent, tako da možemo reći da je igra s tehničke strane apsolutno savršena.

Igra ovoga puta nema zaokruženu priču, već je podeljena na šest posebnih slučajeva. Iako sam u početku bila malo skeptična prema odluci tvoraca da to budu priče bez ikakve međusobne veze, moram da priznam da ovakva struktura odlično funkcioniše. Svi do jednog, slučajevi imaju odličnu priču, dobro okarakterisane likove i puno detalja, a dovoljno se razlikuju da vam ni u jednom trenutku neće dosaditi. Svi su zaista majstorski napisani, uz taman dovoljnu dozu misterije, ali i ubedljivosti. Osnovni gameplay podrazumeva da istražujete lokacije i pronalazite razne tragove i dokaze koji će vas dovesti do rešenja. Međutim, tu su i neke dodatne stvari: na primer, svaku scenu možete pogledati normalno, a možete upotrebiti i neku od Šerlokovih posebnih sposobnosti. Tako, možete aktivirati specijalnu vrstu crno-belog pogleda na svet, što vam olakšava da vidite manje uočljive detalje kao što su tragovi u prašini, ogrebotine i slično, a kasnije je tu i svojevrsno zamišljanje toka odigravanja određene scene.

Ispitivanje svedoka i osumnjičenih obogaćeno je posebnim sistemom sagledavanja izgleda lika. Kad god upoznate nekog novog, aktivira se poseban interfejs i potrebno je pronaći sve bitne odlike lika (na primer, uočiti neki komad nakita, kakvo odelo nosi, žute vrhove prstiju i slično). Na osnovu njih otvoriće vam se nove teme za razgovor ili novi dokazi u slučaju.

U svakom trenutku se možete vratiti i u ulicu Bejker da dodatno ispitate pronađene dokaze. Tu se nalazi laboratorija u kojoj možete vršiti hemijske opite, kao i arhiva s enciklopedijama i novinskim člancima na određene teme. Eksperimenti predstavljaju svojevrsne zagonetke čija težina prilično varira, ali su uglavnom svi veoma logični.

Uz sve to, igra ima i poseban sistem donošenja zaključaka koji se meni veoma svideo. Kad skupite određeni broj dokaza, otvaraju vam se novi zaključci. Na posebnom ekranu možete da povezujete te zaključke i izvodite određena rešenja, a ona će vas na kraju dovesti i do konačnog rasvetljenja slučaja. Sve to samo po sebi možda ne bi bilo toliko zanimljivo da neka od tih rešenja ne mogu biti dvojaka. Tako svaki slučaj može da se grana u više pravaca, a od vaših odluka će zavisiti koga ćete na kraju optužiti za ubistvo. Tačno je samo jedno rešenje, ali se uvek možete vratiti na momenat igre pre konačnog zaključka ukoliko pogrešite. Prilikom donošenja te odluke, pred vas se takođe postavlja i moralni izbor: da li počinitelja zločina treba uhapsiti ili ne (što ne menja mnogo osim poslednje cut scene).

Da je to sve, mogli bismo reći da je ova igra sjajna i da joj ništa više ne bi trebalo dodati (osim možda neke linije priče koja bi povezivala pojedinačne slučajeve, ali to je već traženje dlake u jajetu). Međutim, autori kao da su smatrali da sve to nije dovoljno, i u igru su ubacili i neke „akcione” momente. Prvi primer tog tipa javlja se na kraju prvog slučaja gde je potrebno obarati ruke s jednim mornarem. To podrazumeva besomučno brzo pritiskanje levog tastera miša, uz adekvatne reakcije kad god mornar promeni izraz lica. Da biste bili uspešni, neophodni su vam i brzina i dobri refleksi... Iako to nije preterano teško kad shvatite šta treba da se uradi, nekako ne mogu da se otmem utisku da tako nečemu jednostavno nije mesto u ovakvoj igri. Da je u pitanju samo taj jedan slučaj, pa i da mu progledamo kroz prste, međutim, takvi momenti će vas dočekati opet... i opet... Pride, na završetku svakog slučaja postoji i završna scena u kojoj je, svaki put iz različitih razloga, potrebno brzo reagovati i pritisnuti određeni taster. Verovatno su autori ovime planirali da unesu dozu napetosti u igru, međutim, mislim da su time potpuno promašili poentu. Bar iz mog iskustva, većina igrača avantura voli da se uz igru opusti, a izazove očekuje isključivu u vidu naprezanja vijuga... Poslednja stvar koju žele jeste iznenadna, ničim izazvana potreba za brzim refleksima.

Da nije ovih detalja, moglo bi se reći da je novi Šerlok nadasve uspela igra. Tu su različiti slučajevi čije priče variraju od ubistva nekadašnjeg kapetana kitolovca, preko misterioznog nestanka voza, pa sve do ritualnog ubistva u egipatskom stilu, svaki s različitim tokom, pa donekle i sa različitom atmosferom. Tu je istraživanje, ispitivanje svedoka, sasvim dovoljno zagonetki različitih težina da vam dobro uposle mozak. Tu je specifičan sistem izvođenja zaključaka i donošenja odluka tokom slučaja... A sve je to pritom i pravi praznik za oči. Konačno, i pored svega, novog Šerloka ne možemo, a da ne preporučimo: ako možete da zažmurite na pomalo frustrirajuće „akcione” momente, sigurno ćete uživati.

Jovana KUZMANOVIĆ