Tokom poslednje decenije svedoci smo ogromnih tehnoloških skokova procesorske snage i grafičkih mogućnosti novih generacija računara i konzola, ali i jednog segmenta igara koji tvrdoglavo stagnira. Govorimo, naravno, o AI rutinama i ponašanju računarski vođenih likova/protivnika, koji retko prave istupe još od vremena Half-life i F.E.A.R. igara, uglavnom nevešto sakriveni u blješavoj grafici, gomili detalja i velikim svetovima koje nove generacije igara donose. Ultra Ultra, indie tim iz Danske, rešio je da ovu praksu na momenat prekine svojim ostvarenjem pod nazivom ECHO, stvarajući nešto što intrigira svojim osnovnim dizajnom, u isto vreme smeštajući ovaj naslov više u grupu tehnoloških, igrivih demoa, po pitanju svega ostalog.

Priča ECHO-a počiva na naučnoj fantastici visokog koncepta i simbolizma, i stavlja nas u ulogu devojke En, koja se, nakon vekova hiber-sna u bespućima svemira, konačno budi nadomak cilja svog dugotrajnog putovanja. Palata, ogromno, monolitno nebesko telo, u svojoj fantazmagoričnoj unutrašnjosti čuva tajnu vraćanja umrlih u svet živih, ultimativnog cilja koji će En omogućiti da povrati svog voljenog, do tada utamničenog u crvenoj energetskoj kocki koju će pomenuta junakinja nositi na leđima. Nakon uvodnog istraživanja masivne spoljašnjosti Palate i pokušaja da pronađete ulaz, obrešćete se u naizgled beskonačnim nizovima povezanih prostorija, koji snažno podsećaju na scene sa kraja Kjubrikove „2001: Odiseje u svemiru”, kao i na serijal „Rama” Artura Klarka. Sterilno, beživotno barokno okruženje koje odiše apstraktno-nemogućom ljudskom arhitekturom, kakvom je vide vanzemaljci (omaž još jednom kultnom filmu, „Kocka”), naizgled je bez ikakvih stanovnika, događaja ili bilo kakvih tragova koji će pomoći En u potrazi.

Ovo će se vrlo brzo promeniti nakon prvog energetskog kurcšlusa, koji će stanicu na trenutak zaviti u kratkotrajni, totalni mrak. Nakon povratka oborenih sistema, primetićete da je teren sada posut nedefinisanim ljudskim obličjima, čija svrha i poreklo isprva nisu jasni. Nakon svakog sledećeg „blackouta”, dotične ljudske abominacije dobijaju sve smisleniji oblik i napredniju motoriku, dok ne postanete svesni užasne istine da predstavljaju agresivne klonove (odnosne mentalno-fizičke ehoe) naslovne junakinje. AI algoritimi ovih napasti će vas neumorno proganjati.

Neprijateljska inteligencija uči sve što radite i to aktivno koristi protiv vas – hodanje, trčanje, sprint, šunjanje, tiho eliminisanje protivnika s leđa, otvaranje vrata, pucanje iz pištolja i slično. Isprva, vaši klonovi ne mogu da pariraju Eninoj agilnosti i brzini, oni su samo teturajući zombiji koji neće moći da vas iznenade ako igrate iole pažljivo. Međutim, sa protokom vremena (i nakon nekoliko uzastopnih zamračenja), njihovo ponašanje (i oponašanje) sve se više usavršava, čineći ih opasnim protivnicima u kasnijem toku igre, kada će, očekivano, nadmašiti svoj uzor (tada postaju brži i precizniji od En, čineći proboj „na silu” gotovo nemogućim).

Ovo iziskuje veoma pažljivo igranje i planiranje akcija koje ćete prilikom prolaska koristiti, a koje ćete uskratiti svojim krvožednim kopijama (inicijalno, na primer, protivnici se neće usuđivati da ulaze u plitke bazene ispunjene vodom, ali ukoliko vide da vi to radite, u njihovoj sledećoj iteraciji se više neće libiti da pojure za vama). Jedinu, minimalnu pomoć u igranju (ako ne računamo korišćenje energetskog pištolja, što je mač sa dve oštrice) čine pomenuti periodi zamračenja, kada Palata resetuje svoje sisteme i Enine replike, pri čemu neprijatelji nisu u stanju da uče nove poteze i manevre, omogućavajući vam da na brzinu odradite što veći broj akcija bez ponavljanja kada se „struja” vrati.

Atmosfera u pojedinim momentima zna da bude zaista napeta (scene u kojima na vas nasrću protivnici, dok drhtavo nišanite, nesigurni da li ćete plasirati pogodak iz ograničenog šaržera, svesni da svakim svojim postupkom neprijateljima dajete dodatnu lepezu akcija, što se često završava mučnom scenom u kojoj će vas klonovi opkoliti i napasti, uz Enino jezivo vrištanje u samrtnoj agoniji), ali, nažalost, osim ovako interesantne mehanike i dinamike igranja, ECHO malo toga drugog ima da pruži. Okruženje je bolno generično i repetitivno, a osim nekoliko rudimentarnih operacija, malo toga može da se uradi. Igra ne traje dugo, ali opet deluje otegnuto zbog jednoličnog gameplaya koji brzo zna da zamori. Zbog specifičnosti igranja, ECHO zahteva natprosečno strpljenje, ali i čelične živce kada vas protivnici, pre ili kasnije, ipak sklepaju, zahvaljujući tome što s vremenom postaju, kao što rekosmo, i brži i ubojitiji od vas. Dodatna so na ranu su i nelogično raspoređeni checkpointi, zahvaljujući kojima ćete mnoge deonice nepotrebno ponavljati.

Opši utisak ne popravlja ni Unreal 4 grafika, koja lepo i blještavo dočarava pomenuto barokno okruženje, ali previše prazno i sterilno i bez ikakve vizuelne raznovrsnosti (ne računajući uvodne momente igre). Stvar dodatno kvari i ne preterano srećna animacija likova, kao i činjenica da su svi protivnici u igri identični, bez ikakvih varijacija u izgledu. Dizajn zvuka, kao i glasovna gluma, sa druge strane, blistaju. Glavnoj junakinji glas pozajmljuje fantastična Rouz Lesli (Igrit, „You-know-nothing-John-Snow.”, iz „Igre Prestola”), a njenom virtuelnom pratiocu Londonu glas pozajmljuje Nik Boulton (Druta iz skorašnjeg Hellblade: Senua’s Sacrificea).

Zanimljiv koncept, koji podjednako impresionira i iritira, smešten u prilično ogoljeno iskustvo u svakom mogućem igračkom smislu, stavlja ECHO na policu eksperimentalnih naslova kojima bolno nedostaje više „mesa” i sadržaja. Ako hoćete da probate nešto drugo, nešto divlje, ECHO nije loš za gustiranje u kraćim sesijama.

Aleksandar DINIĆ