Ljudsko osvajanje svemira u drugoj polovini XX veka, dovelo je do toga da je svaki nerdy klinac želeo da postane astronaut kad poraste. U međuvremenu, završetak svemirske trke, kresanje budžeta svemirskog programa i generalno odsustvo misija sa ljudskom posadom, koje bi privukle pažnju šire javnosti, izgurali su posao kosmonauta sa liste najpoželjnijih zanimanja, ustupivši mesto jutjuberu i e-sportisti. Istraživanje svemira je do te mere marginalizovano u mainstream medijima da bi Međunarodna svemirska stanica dospela na naslovne strane samo ako bi ispala iz orbite i strmeknula se ka Zemlji.

Slična situacija je i u gejming svetu, pa je broj igara koje prostranstvima kosmosa pristupaju iz ne-fantastičnog ugla, veoma mali. U ovu nišu se savršeno uklapa Stable Orbit, upravljačka simulacija svemirske stanice.

Izreka kaže da je svaki početak težak, međutim to ne važi za ovu igru. Sa pet milijardi dolara na računu i već lansiranim osnovnim modulom, imate sasvim dovoljno resursa da natenane izgradite stanicu do tačke kada može sama sebe da izdržava. Kostur stanice čini konstrukcija (ako služi za kretanje i boravak posade, mora da bude pod pritiskom) na koju je preko vezivnih tačaka moguće dodavati nove module. Prvi korak je obezbeđivanje dovoljno električne energije instaliranjem solarnih panela. Tokom jednog dela dana Zemlja će blokirati Sunčeve zrake, pa se snabdevanje stanice obavlja crpljenjem struje iz baterija koje se pune tokom osunčanih perioda. Nakon toga sledi dodavanje doka za pristajanje kapsule, svojevrsne pupčane vrpce sa Zemljom, kojom stiže novo osoblje, hrana i voda. Važno je napomenuti da kapsule ne dopunjuju zalihe kiseonika, već se on dobija elektrolizom iz vode, za šta je potrebno izgraditi odgovarajući modul.

Dolazimo do trenutka kada je najveći neprijatelj svemirske stanice već počeo da pokazuje zube. Svaki od instaliranih modula odaje određenu količinu toplote kao nusprodukt svog rada, a preterano zagrevanje dovodi do njihovog oštećenja. Disipacija toplote se vrši ugradnjom aluminijumskih hladnjaka, a zlatno pravilo glasi: jedan solarni panel – jedan hladnjak, pošto su paneli i najveći proizvođači toplote. Kako broj modula bude rastao, razmislite i o dodavanju sistema za reciklažu otpada, kao i nekoliko potisnika, jer oni sa osnovnog modula neće biti dovoljni za održavanje stanice većih gabarita u stabilnoj orbiti.

Na kraju vam je ostalo taman dovoljno novca da napravite laboratoriju i tako vašu svemirsku stanicu pretvorite u gusku koja nosi zlatna jaja. Naime, korporacije će vam nuditi ugovore za sprovođenje raznih naučnih eksperimenata u zamenu za pozamašne sume novca, a jedini resurs koji treba da uložite jeste vreme. Izvođenje eksperimenata možete ubrzati specijalizacijom laboratorija za pojedine naučne discipline, a kroz specijalizacije se otključavaju i veće verzije nekih modula. Ostalo je da se pozabavimo ljudskim resursima, jer astronauti predstavljaju radnu snagu u laboratorijama. Idealan dan astronauta na stanici bio bi osam sati rada, osam sati sna i osam sati slobodnih aktivnosti, što znači da jednu laboratoriju mogu da opslužuju tri radnika koji se rotiraju po smenama. Izgradnjom dodatnih habitacionih modula povećavate broj kosmonauta na stanici, a pravilnim smenskim mikromenadžmentom obezbedićete maksimalnu iskorišćenost laboratorija i ubrzati izvođenje ugovorenih eksperimenata.

Sve navedeno zvuči veoma zanimljivo, ali to je ujedno i sve što Stable Orbit ima da ponudi. Nakon samo pola sata ostaje vam da prihvatate ugovore, vrtite palčeve desetak minuta dok ne sakupite dovoljno novca, a zatim krenete u novi ciklus proširivanja stanice po apsolutno istom receptu kao i kod prvog puta. Bez ikakvog cilja i zadatka, igra vas uvlači u vrzino kolo dodavanja modula i namicanja para, vrteći vas u krug baš kao što vaša stanica orbitira oko Zemlje. Konzumacija Stable Orbita ostavlja gorak ukus nedovršenosti. Autori su prezentovali zanimljiv koncept, a onda, kao da im je ponestalo novca i strpljenja, pa su navrat-nanos izdali igru.

Poređenje sa Kerbal Space Program se nameće odmah, ali, iako na prvi pogled ne izgleda tako zbog šašavih Kerbalaca, u pitanju je daleko ozbiljnija i kompletnija igra od Stable Orbit, kojoj realnost zaista nije jača strana. Ako i zanemarimo to što se moduli materijalizuju ni iz čega, jer bi njihova gradnja narušila ionako usporenu dinamiku, koncept nekih modula je jednostavno nelogičan. Recimo, skladište sa hranom je moguće postaviti van dela stanice pod pritiskom, a snabdevanje će se odvijati neometano, čak i ako nemate dekompresionu komoru za svemirske šetnje. Postavlja se i pitanje zašto jedna revolucija oko planete Zemlje traje nešto više od mesec dana, dok je MSS za to potrebno svega sat i po.

Igru karakteriše spartanski interfejs, što za iole kompleksniju upravljačku simulaciju nikako nije dobro. Osim glavnog ekrana na koji su nagurane sve moguće informacije, tu su još samo prozor sa ugovorima i prozor za manipulaciju posadom. Ne postoje nikakvi grafikoni koji bi vam pružili bolji uvid u trenutno stanje stanice, pa ćete morati napamet da računate vršnu potrošnju, ne biste li razlučili da li možete da ugurate još jednu laboratoriju sa postojećim brojem solarnih panela.

Jedina pozitivna stvar je što posmatranje stanice kako uz lagane kompozicije za klavir klizi preko šljaštećih obrisa kontinenata, ima veoma umirujući efekat. Ipak ne možemo se oteti utisku da je ova „igra” samo jedan korak dalje od nekog nabudženog skrinsejvera.

Kao još jedna u nizu sjajnih ideja uništenih očajnom realizacijom, Stable Orbit će ubrzo deorbitirati u zaborav. Možda zvuči otrcano, ali nivo zabave prilikom posmatranja farbe dok se suši i igranja ove igre, otprilike je isti. Štaviše, poneka nesmotrena buba koja se zalepi za svežu boju možda i razbije monotoniju, što se kod Stable Orbita neće desiti.

Darko MIHOKOVIĆ