Priča o nastanku novog avanturističkog hita (naravno, novog za nas; u svojoj nemačkoj domovini avanturisti ga gustiraju još od sredine prošle godine) gotovo je podjednako interesantna kao i priča o bajkovitom svetu čija će se sudbina naći u rukama smotanog cirkuzanta. Prvobitno nastao kao diplomski rad studenta dizajna Marka Hilena, vanserijski grafički talenat dotičnog maljčika brzo je zapao za oko dežurnim „skautima” zaposlenim širom nemačke gejming industrije. Nakon sedam dugih godina igranja ping-ponga sa raznim potencijalnim izdavačima, igra je konačno sletela u atar Daedalicu i Deep Silveru, a vizije kolege Hilena konačno će biti podeljene sa ostatkom sveta.

Sedvik je mali, beskrajno apatičan i tužan klovn kome baš ništa ne ide i od koga bi ruke digli i ljudi sa dve leve noge. Njegova dnevna rutina podrazumeva smarajuće aktivnosti oko održavanja dronjave cirkuske trupe, uvežbavanje nastupa koji više nikog ne interesuju i celodnevno slušanje večno kritičnog brata i nagluvog dede koji su sve što mu je ostalo od porodice. Da stvari budu gore, Sedvika opsedaju i čudni košmari i vizije koje će mu dati do znanja da će lično on uskoro biti odgovoran za uništenje čitavog sveta. Nemajući koga da upita za savet, Sedvik tokom jedne uobičajene šetnje šumom u pratnji svog beskrajno simpatičnog ljubimca gusenice Spota nailazi na zalutalog i plašljivog glasnika koji nosi strašne vesti kraljevskom tronu i koji će zatražiti od Sedvika da mu hitno pomogne...

Sa gotovo svih relevantnih aspekata, The Whispered World je avantura na nekoliko koraka do savršenstva. Sjajna atmosfera i maštovite lokacije, kvalitetna priča koja se fino uklapa u dopadljivo bajkovito okruženje, svet koji je prošaran živopisnim i interesantnim likovima, sa gomilom odlično osmišljenih problema i glavolomki, koje često počivaju na uvrnutoj i čudnoj logici, ali gotovo uvek bez apsurdnih rešenja, što budi efektne paralele sa starim LucasArtsovim i Sijerinim klasicima žanra. Ovome treba dodati i vanserijski trud autora da Sedvik gotovo svaku međusobnu kombinaciju predmeta (ili predmeta i likova) prokomentariše na drugačiji način (bez obzira na to da li će dotična akcija uroditi plodom), a sve u skladu sa njihovom funkcijom, što čini efektan pripovedački mehanizam u kojem nećete stalno naletati na jedne te iste generičke komentare glavnog lika.

Uz izuzetnu grafiku, ovo bi bilo sasvim dovoljno da konstatujemo da je The Whispered World instant klasik kakav smo i očekivali da nije jedne manje suštinske i jedne veće tehničke zamerke koje prilično srozavaju konačan utisak. Ona manja odnosi se na Sedvikovu nezdravu potrebu da gotovo svaku pojavu, predmet ili dijalošku opciju prokomentariše najmanje jednom smarajućom rečenicom više, čime konstantno (i nepotrebno) podseća igrača na svoj status nepopravljivog gubitnika. Daleko veći (i sa prvim usko povezan) problem predstavlja njegov unjkavi i neizdrživo smarajući glas, koji ekspresno izaziva refleksno kolutanje očiju kad god mališan otvori usta. Kada imate nagonsku potrebu da isključite glas glavnog protagoniste već posle druge izgovorene rečenice, onda to predstavlja zaista nepremostivu prepreku ka neophodnom identifikovanju i emotivnom vezivanju sa likom... Okay, we get it! Sedvik je mali, nepopravljivi i tugaljivi cinik na čija je nejaka pleća palo breme spasavanja sveta, uz finu paralelu sa Tolkinovom filozofijom da i najmanje i naizgled nebitno stvorenje može da utiče na širi poredak stvari. Ipak, ovde je to odrađeno suviše grubo, metodom in your face kojom ćete konstantno biti bombardovani, što vremenom stvara gotovo nepoželjan kontraefekat.

Što se mehanike samog igranja tiče, nema mnogo iznenađenja. Desni taster miša poziva pomalo skučenu torbu sa inventarom, dok sve relevantne operacije (inspekcija, uzimanje/aktiviranje, razgovor) dobijate dužim držanjem levog tastera miša i biranjem željene radnje (pomalo arhaičan, ali ne previše problematičan sistem iz trećeg Monkey Islanda i Full Throtlea, recimo). Hotspotovi se na ekranu označavaju tasterom ’Space’, a jedan od unikatnih featurea je i upotrebna vrednost vašeg ljubimca Spota, koji može da poprimi nekoliko različitih „agregatnih” stanja (naduvan i izduvan, vatreni i sl.) što ga čini neizbežnom „alatkom” za rešavanje pojedinih problema (promenu dotičnih stanja vršite u gornjem desnom uglu ekrana).

U tehničkom smislu, najveći i najočigledniji kvalitet The Whispered Worlda jeste fantastična dvodimenzionalna ručno crtana grafika koja mami uzdahe svakim novim ekranom koji posetite. Vešto ukomponovane i kadrirane scene, prelepe i tople boje, koketiranje sa najboljim od francuske škole stripa i izvrstan ukupni bajkoviti dizajn fantazijskog sveta koji spasavate dodatno su obogaćeni šarmantno grubim skrolovanjem višeslojnih pozadina. S druge strane, u blagom kontrastu nalaze se pomalo amaterski iscrtani likovi, kao i njihova problematična animacija koja pati od manjka sličica u sekundi (isto važi i za sve ostale animirane sekvence u igri). Još jedna zamerka (koja ipak ne uspeva da pokvari izvrstan vizuelni utisak) odnosi se na ružnjikave sinematike između poglavlja, koji izgledaju kao crtaći anonimnih firmi kupljeni u supermarketu. Paradoksalno, osim pomenutog fijaska sa glasom protagoniste, svi ostali likovi odrađeni su začuđujuće kvalitetno, od naratora do gotovo najnevažnijeg usputnog prolaznika. Muzička podloga je u skladu sa melanholičnim i apatičnim karakterom glavnog junaka, pa je predstavljena kroz niz odgovarajućih (mahom klavirskih) numera, koje su tu i tamo mogle da budu osvežene nekom veselijom temicom. Za kraj, mršava osmica na mišiće, ali ipak osmica, kolega Hilen.

Aleksandar DINIĆ