Globalna perspektiva o tvrdim i mekim igračima drastično se izmenila od pojave Nintendovog Wiija, kada su hajvani koji mlate daljincem ujahali u casual kategoriju, a Gears of War/Halo/Metal Gear igrači na Xboxu 360 i Playstationu 3 proglašeni hard-core monstrumima. Vrlo simpatično. U koju kategoriju onda spadaju igrači koji uživaju u C&C igrama ili Civilizationu? Hiperkomandosi? Nuklearni specijalisti? Nešto treće što zvuči podjednako gromopucateljno? Kako, naposletku, nazvati nekoga ko se hvata u koštac sa Hearts of Iron III? Princ tame? Lord of the Rings? Galaktus?

Hearts of Iron III, duplo kompleksniji nastavak drugog dela najsloženijeg ratno-strateškog PC serijala, za većinu igrača biće doživljaj porediv sa pitekantropusovim (s)hvatanjem monolita iz „Odiseje 2001”: neshvatljivi, engmatični i neprobojni komad metala koji ispušta zvuke od kojih boli glava. Za mali procenat kvalitetnih ludaka igra će, međutim, predstavljati ostvarenje najluđih snova o totalnoj simulaciji Drugog svetskog rata, naslov koji donosi slast i glavobolju od koje bi i Vinston Čerčil počeo da znoji viski.

Iako na prvi pogled ne izgleda mnogo drugačije od HoI II, trojka ispod haube donosi kompletan i totalan redizajn gotovo svih elemenata igre. Najvrednija novina, ona koja ponajviše usložnjava ceo koncept ratovanja, jeste nov sistem regrutacije i organizacije vojnih jedinica, uz mogućnost AI automatizacije ratnih operacija. Igra sada sledi realnu OoB (Order of Battle) strukturnu šemu armija sa stepenima hijerarhije od brigade, preko divizije, korpusa, armije i „armijske oblasti”, odnosno fronta ili glavne komande, u zavisnosti od terminologije nacije koju vodite. Kompleksni lanac organizacione hijerarhije omogućava da AI generalima zadaje ciljeve na pojedinačnim teatrima operacija, koje će oni ispunjavati u skladu sa raspoloživim snagama i lancem komandovanja. S obzirom na to da Hearts of Iron III poseduje četiri puta detaljniju mapu od prethodne igre, automatizacija će u izvesnim situacijama, a pogotovu ukoliko vodite rat na više frontova, biti apsolutno neophodna. Odbrana ili napad na frontu od nekoliko hiljada kilometara, desetine bitaka u sekundi i vođenje računa o snazi, koheziji i zalihama stotinak divizija prevazilaze mentalno-fizičke sposobnosti normalnih ljudi, bez obzira na samonadenutu hard-core vokaciju u koju želite da verujete.

Sledeće velike izmene nalazimo u sistemima istraživanja novih tehnologija i diplomatiji. Višestruko usložnjeni sistem istraživanja postao je potkomponenta novog Leadership sistema, odnosno zbirne „poštene inteligencije” vaše države, poola iz koga slajderima određujete fokus i kvantitet istraživanja, diplomatije, špijunaže ili obuke oficira, što omogućava elastično određivanje prioriteta u skladu sa trenutnom geopolitičkom situacijom i izazovima sa kojima se suočavate. Veći broj opcija na tim poljima i malim nacijama omogućava da budu zanimljive za igranje. Recimo, igrate sa Rumunijom, izvozite gorivo kao blesavi, nauku ste usmerili na istraživanje proizvodnje i agrikulture, ali vam je vojni hardver, a pogotovo lovačka avijacija, beznadežno zastareo. Nema problema, ukoliko imate dobre diplomatske odnose sa Kominternom, Osovinom ili saveznicima – deo zarade od izvoza uložićete u kupovinu proizvodne licence za najnoviji model presretača. Ovo je, naravno, samo jedna o trideset hiljada sličnih potencijalnih mikrostrateških opcija.

Veliki deo šarma igre leži u redizajnu fiksnih istorijskih skriptova (HoI III), sistemu koji sada podleže dinamičkim pravilima. Igrate kao Nemačka i želite da vidite Ameriku na strani Osovine? No problem, ukoliko sve diplomatske resurse uložite u to i sačekate nekoliko godina. Pored Amera, hoćete i Mađare, Poljake, Japan, Italiju i Rumune? No sweat, pojačajte diplomatiju na račun nauke i špijunaže i pokušajte: godine 1942. imaćete smešan broj zastarelih oklopnih divizija, ali i moćne saveznike u borbi protiv SSSR-a. Nažalost, lepo strateško lice igre ima i svoju izbrazdanu, unakaženu stranu, koju na prvi pogled niste videli od duge kose...

Koren svih problema sa igrom prilično je jednostavan: razvojni tim od 11 ljudi prihvatio se posla koji bi u paniku bacio diviziju eksperata. Mamutski zadatak koji je pored mapiranja nacionalnih istorija, javnih ličnosti, političkih partija, oružanih snaga, ideologije i međusobnih odnosa svih država na svetu uključivao i realno „parčanje” planete na 14.000 provincija morao je iznedriti galimatijas nelogičnosti i problema. Greške na mapi, to jest pogrešno postavljeni gradovi, reke i pokrajine predstavljaju prilično banalan problem, ali istorijske nekonzistentnosti, nalik Jugoslaviji 1936. godine u kojoj Josip Broz Tito igra ulogu divizijskog đenerala u kraljevoj vojsci, nisu. Mali milion sličnih gluposti odbiće prave istorijsko-strateške fanatike kojima je igra namenjena, što bi sigurno bila greška: Paradox Entertainment, firma neslavna po inicijalnoj bagovitosti svojih naslova, jeste narodni šampion po podršci i patchovanju, a da ne govorimo o user modovima koji će dodatno peglati ono što developeri omaše. Za šest meseci do godinu dana, kada konceptualni i tehnički problemi (kao što je memory leak koji izaziva usporenje igre) budu prevaziđeni, Hearts of Iron III biće igra vredna uglačane, kristalne stotke. Trenutnu ocenu shvatite samo kao refleksiju privremene polupanosti.

Miodrag KUZMANOVIĆ