Batman: Arkham Asylum

Klinička smrt kulture sakupljanja i čitanja stripova na prostoru bivše Jugoslavije za posledicu ima vrlo predvidiv fenomen: legendarni papirni junaci bivaju percipirani kroz iskrivljeno ogledalo filma, koje u slučaju Betmena nema veze s mozgom. Omladina koja na trafikama kupuje cigare i dopune za mobilni i koja nikad nije osetila žar opsedanja kioska zbog novog broja „Eks almanaha”, „Stripoteke” ili „Lasera” možda se neće složiti sa manijakom koji je do jedne sudbonosne poplave u podrumu nataložio 250 kilograma stripova, ali whatthehell. Kristijan Bejl je tak cool! Oh, Ledžerov oskarovski performans za ulogu Džokera mami me da pogledam „10 things i hate about you”! Wuwuwuwuwuwu!

Batman: Arkham Asylum je igra koja, pored neospornih kvaliteta, ima i značaj kulturnog pikada u oko Holivuda. Mitologija Krstaša pod plaštom, koja apsolutno zanemaruje Kilmere, Klunije i ostale kurajbere, u igri je dočarana do apsolutnog stripovskog savršenstva. O pojedinačnim elementima vernosti i autentičnosti ne vredi govoriti nekome ko nije čitao strip (mislimo na „revitalizovanog” ultragothic „Betmena” iz sedamdesetih godina i kasnije), ali mentalni otisak koji će ostaviti u mozgu mladog igrača nateraće filmadžije da dobro razmisle o sopstvenim „kreativnim vizijama” eventualnog nastavka „The Dark Knighta”: deo igračke publike „svući će” stripove sa Interneta i iz cuga shvatiti ko je košer a ko jadac!

Pauza za vazduh, pa da pređemo na igru. Batman: Arkham Asylum je akciona avantura / šunjalica u trećem licu, čije osnovne vrednosti, atmosferu, dizajn nivoa i akcionu mehaniku možemo okarakterisati samo jednom rečju – genijalno. Džokerova zamka (u kojoj je Betmen upao naglavačke), preuzimanje zatvorske ludnice Arkham u kojoj se na elektrošok terapiji nalazi većina supernegativaca i Betmenovih smrtnih neprijatelja od igre prave svojevrsnu greatest hits kompilaciju, smeštenu u ograničeno, klaustrofobično i mračno okruženje lečilišta koje je izdvojeno iz urbane sredine. Kondenzacija sadržaja u zidove sanatorijuma Arkham omogućila je autorima da se koncentrišu na bitne stvari, kreirajući tako konzervativnu ali superatmosferičnu akcionu avanturu, koja u minimalnoj meri koketira sa konceptom sandboxa.

Probijanje kroz ludnicu u kojoj pacijente leče old school metodama institucija iz Kovina i Stamnice, šunjanje kroz senke i onesposobljavanje odbeglih zatvorenika na nekoliko fascinantnih načina čine meso i kosti igre. Obične krimose, nenaoružane ili opremljene motkama, šipkama ili noževima mlatićete jednostavnom, ali genijalno rešenom metodom melee borbe koja koristi sistem automatskih komboa, tzv. freeflow. Batman: Arkham Asylum neće vas terati da pamtite volšebne kombinacije tastera, već ćete uspešnim vezivanjem napada i odbrane praviti sve spektakularnije borbene piruete, ali samo ako uspete da niz održite neprekinutim. Oponente opremljene automatskim puškama skidaćete iz senke, skakati im na glavu, hvatati omčom viseći sa zidnih ornamenata ili ih omamljivati batarangom, eksplozivnom penom ili kukom, maltretirajući ih poput sadističke verzije Sema Fišera na steroidima. Korišćenje ovih i drugih Bet-gedžeta, pored borbe, esencijalno je i za kretanje i pravljenje puta kroz terenske prepreke, u čemu će vam ogromnu pomoć pružiti i detektivski vizuelni mod koji smo „obradili” u utisku iz prošlog broja. Obračuni sa supernegativcima slede sopstvene unikatne šeme: Poison Ivy, Killer Croc, Victor Zsazs, Bane i Džoker dolaze u formi specifičnih, izdvojenih celina, koncipiranih kao mini-arene gde svaki fajt ima jedinstvena pravila, o čemu iz opravdanih razloga nećemo razglabati.

Za igrače koji vole da njuškaju po ćoškovima pobrinuo se famozni Edvard Nigma, poznatiji kao Riddler. On je širom Arkhama razbacao artefakte u obliku upitnika čije pronalaženje, pored poena za nadogradnju borbenih sposobnosti i gedžeta, otključava i biografije strip junaka. Ako tokom igre ne uspete da pronađete svih 200 i kusur, nakon kompletiranja story moda možete se mirno, u praznom i tihom Arkhamu, posvetiti finišu premetačine.

Ako još niste stisnuli zube i računalo obradovali nVidia karticom iz ranga GeForce 250–295 GTX, Arkham Asylum može biti faktor koji će prelomiti u korist šopinga. PC verzija igre, koja na starijoj generaciji GPU-a (8800GT+) izgleda privlačno, sadrži i napredne PhysX efekte za koje će vam biti potrebna relativno budžetna grafička karta. S obzirom na to da smo igru najpre odigrali u Xbox 360 verziji (koja je ista kao non-PhysX PC varijanta), pa operaciju ponovili na QuadCore mašini opremljenoj GeForceom 275 GTX, možemo reći da se razlika i te kako vidi. Volumetrična magla, listovi papira i raznovrsni drugi otpaci koji lete na sve strane tokom borbe, komadi zida, piljevina i prašina kao rezultat bitaka sa teškašima u zatvorenom prostoru i drugi efekti (npr. dinamička paučina) „obogaćenu” verziju čine festivalom za čulo vida i sigurno najlepšim predstavnikom licencirane (i modifikovane) Unreal 3 tehnologije. Uzimajući u obzir tip 3D enginea, igra ne sadrži efekte specifične za DirectX10, što ide na ruku igračima koji se tvrdoglavo drže XP-a i odlažu neumitnu instalaciju Windowsa 7.

Miodrag KUZMANOVIĆ