Kada je daleke 1905. godine stanovita gospođica Margarita Gertruda Zel iz rodne Holandije došla u prestonicu Francuske, verovatno nije ni sanjala da će aktivnosti kojima se bavila (od tada pa do neslavnog završetka svog života) stotinak godina kasnije poslužiti kao inspiracija za jednu point & click avanturu. Uz egzotičan ples i kriptično umetničko ime Mata Hari, avanturista po prirodi i zavodnica po opredeljenju ubrzo je od najpoznatije evropske kurtizane postala najpoznatiji svetski špijun. Sumnjalo se i osporavalo to da se sa istim žarom bavila i špijunažom i kontrašpijunažom u predvečerje i tokom Velikog rata i da je bila direktno odgovorna za smrt 50.000 savezničkih vojnika... Prosto je neverovatno to da jedna ovako izdašna i zahvalna tema do sada nije našla put do avanturista željnih dobre priče, zanimljivih likova, intriga, splektarenja, zavođenja, industrijske i svake druge (kontra)špijunaže i oktrivanja tajni prošaptanih na jastuku najpoželjnijoj, ali i najopasnijoj ljubavnici svih vremena.

Igra pokriva najzanimljiviji period Mata Harinog života, ispričan u vidu svojevrsnih flešbekova koje pripoveda Elzebet Šragmiler, njena pariska veza i dugogodišnja prijateljica. Rekonstrukcija događaja, špijuniranje nemačkih i savezničkih planova za nadolazeći rat (u vidu superoružja, koje je bilo na pragu ulaska u serijsku proizvodnju), interakcija sa stvarnim i poznatim likovima (kapetan francuske policije Žorž Ladu ili gospođica Marija Kiri, na primer), koji su majstorski utkani u mrežu intriga, izdaje i podvaljivanja, tvore zaista ukusno meso igre u koje je pravo uživanje zariti zube, bez obzira na nekoliko mušica i evidentnih propusta.

Sama mehanika igranja počiva na mnogo šetkanja i na očekivanoj, intenzivnoj interakciji sa mnogobrojnim smutljivim likovima (što je i normalno, jer niko ne očekuje da se jedna dama s početka prošlog veka pesniči na vagonu voza u pokretu, vitla bičem ili izbegava klopke u nekom drevnom hramu), na pravilnoj upotrebi predmeta na pravom mestu, rešavanju nekoliko mehanizama i nekoliko nelinearnih momenata koji se tiču zavođenja kroz dijaloške opcije. Zagonetke nisu nimalo teške i cela stvar se odvija prilično fluidno, efektno čineći igru jednim pitkim, interaktivnim krimi-romanom. S druge strane, ono što ovu avanturu izdvaja od šire konkurencije tiče se svojevrsne specijalizacije kojom oblikujete finale Mata Harine karijere. Ovo se odnosi na tri skale (novac, veštinu i špijuniranje) koje punite u skladu sa odmotavanjem priče, ali i u skladu sa sopstvenim afinitetima i odlukama. Novac zarađujete egzotičnim plesom u Parizu, što je predstavljeno pomalo konfuznom mini-igrom, uz uslov da prvo pronađete inspiraciju za svaku narednu tačku obilaskom lokacija i kliktanjem na potencijalne dobitne animirane šeme. Rast spy skale, očekivano, počiva na raznoraznim sporednim špijunskim aktivnostima (kroz dijaloške opcije, prisluškivanjem ili uočavanjem i sakupljanjem raznih dokumenata koje ne detektuje pritisak na taster ’Space’). Na kraju, skill povećavate kroz pomenute mini-igre, najčešće kroz onu koju čini transport na tablama sa železničkom mapom Evrope, gde se nadmudrujete u jednostavnoj logičkoj igri sa suparničkim agentima (koja je sasvim opciona i neobavezna). U zavisnosti od potenciranja preferiranih aktivnosti menja se i završnica, što automatski podrazumeva i veliku replay vrednost same igre, inače nespojivu sa ovim žanrom.

Sve ovo podrazumeva i dve krupnije zamerke koje, subjektivno, ne remete previše tok igranja. Prva se odnosi na suviše izražen backtracking i učestalo šetkanje između istih likova i lokacija do te mere da to prerasta u farsu (ovo se ogleda u intenzivnom špartanju Evropom na relaciji Pariz-Monako-Berlin-Madrid). Druga zamerka tiče se nepotrebno stupidnog kvaziinventarskog sistema kojeg smo imali prilike da se gnušamo u inače odličnom Perry Rhodanu od pre godinu i kusur dana. Elem, svaki od malobrojnih predmeta, reference na likove i događaje, kao i ideje neophodne za okidanje određenih radnji predstavljeni su simboličnim ikonicama, koje se smeštaju u dnu ekrana. One se pozivaju kada otpočnete interakciju s nekim od likova uz, pogađate, potrebu da se ikonica sa konkretnom temom prevuče do sagovornika kako bi on odreagovao na nju (što je bizarno-komično kada želite da prekinete konverzaciju, jer se i to obavalja prevlačenjem ikonice sa precrtanim balonom do sagovornika). Iako je ovo sasvim prihvatljivo u situacijama kada koristite predmete na lokacijama, zbog čega je ovako nezgrapan sistem zadržan i prilikom dijaloga ostaće misterija zakopana duboko među skutima gospođice Hari.

Sa audio-vizelne strane, avanture Mate Hari, jednostavno rečeno, predstavljaju praznik za čula. Raskošne lokacije bogate detaljima, uz znalačku upotrebu majih zamućenja, čine da živopisne ulice i trgovi evropskih prestonica deluju kao oživljena umetnička dela. Upregnuti animirani detalji u vidu gomile neobaveznih prolaznika, razigrani vodoskoci i fontane, lelujanje zastava i krošnji drveća na vetru, lenjo promicanje oblaka koje paraju turistički avioni i baloni nepogrešivo reprodukuju izgled i atmosferu starog kontinenta s početka 20. veka. Muzička pratnja takođe odgovara ambijentu i vremenskom periodu, uz prilično kvalitetno odrađen posao po pitanju glasovne glume svih likova. Na ovom mestu treba istaći i neobično kvalitetne zvučne efekte, ne toliko zbog njihove raznovrstnosti, bogatstva ili neobičnosti već pre svega zbog maestralnog načina na koji su obrađeni i ubačeni u igru. Bez preterivanja, prvi put kada budete čuli kloparanje tramvaja na ulicama Berlina, tramvaj ćete nesvesno tražiti očima po sobi...

Aleksandar DINIĆ