Ne usuđujemo se da pomislimo na to šta bi se dogodilo kada bi neko zapušio Južnu Koreju, sprečivši tako ventilaciju vulkanskih MMO energija koje se na generišu na tom suludom polustrvu. Verovatno bi došlo do gigantske eksplozije, a kiša glava, creva, noseva, mačeva, nula i jedinica, tinejdžerskih akni i mrežnih kablova zasula bi ubogu jugoistočnu Aziju.

Korejski MMO developeri, svesni porasta pritiska u sopstvenom reaktoru, već nekoliko godina agresivno nastupaju na zapadnom tržištu nudeći lokalizovane verzije dalekoistočnih MMORPG-ova. Sličnim zapadnim proizvodima, u najvećem broju slučajeva, konkurišu igrama koje umesto pretplate funkcionišu po sistemu mikrotransakcija, svesni činjenice da samo AAA naslovi (kojih oni nemaju u izobilju) mogu da računaju na verne baze pretplatnika. Huxley: The Dystopia jeste igra čiji autori žele da razbiju takvu koncepciju. Nudeći interesantan, nadasve eksperimentalan naslov visokog kalibra za koji, osim opcionih miktrotransakcija, igračima ne traže ni džidže, Webzen i Ijji nadaju se ponavljanju uspeha iz matične zemlje. Otrovan jezik rekao bi da korejski prasići pojedu sve što im se servira i da bi u Seulu čak i Sloboda Čačak uzela milione na MMO-u baziranom na frižiderima i bojlerima, ali takva mračna opaska u ovom slučaju ne bi imala smisla.

Huxley: The Dystopia je postapokaliptičan MMOFPS, hibridna igra koja podseća na plod vanbračne zajednice Unreal Tournamenta i Hellgate: London i koja sadrži dva fizički odvojena modula koji se prepliću i u ogromnoj meri utiču jedan na drugog. Klasičan PVE kojem pristupate kroz gigantski quest/instance hub u glavnom gradu svake frakcije po formi i sadržini liči na Hellgate. Instance za jednu i više osoba, razvrstane po nivou iskustva, prepune mobova, mini i maksi bossova, loota i ostalih uobičajenih PVE zanimacija, služe kao prirodna sredina za opremanje igrača i probijanje kroz sadržinski materijal igre. PVP, koji korene vuče iz Deathmatch, CTF i drugih modova Unreal Tournamenta, kao i sličnih multiplayer pucačina, podseća na sistem klasičnog MMO battlegrounda i služi kao test-poligon za isprobavanje opreme, individualne i timske taktike, ali i kao sredstvo za napredovanje u hijerarhiji frakcije i sticanje prava na specijalni PVP loot. Oštro odvajanje ovih segmenata igre možda narušava njen „organski” identitet, ali omogućava gustiranje u malim dozama igračima koji nemaju puno vremena. Levelovanje je moguće u PVP-u, od čega će u teoriji imati iste koristi i igrači koji zaziru od PVE-a.

Frakcije i lore, šta sa njima? Well, bazičnu ideju igre predstavljaju rasni sukobi na planeti Zemlji, devastiranoj nakon katastrofe koja je uništila Mesec i veći deo sveta učinila radioaktivnom pustinjom. Katastrofa je dovela do mutacija i polarizacije preživelog stanovništva na Sapiense, koje radijacija nije dotakla, i Alternativse, humanoidne mutante koji ne pristaju na status građana osmog reda. Treća (NPC) frakcija Hibridi predstavlja ultramutirane zveri i osnovnog protivnika u PVE segmentu igre. Osim premise o nejednakosti među ljudima, Huxley: The Dystopia nema prevelike veze sa „Vrlim novim svetom”, SF romanom Oldosa Hakslija čije je ime uzela kao inspiraciju.

Huxley: The Dystopia koristi licencirani Unreal 3 engine, što svakom upućenijem čitaocu sugeriše vizuelne domete i hardversku zahtevnost. Prijatna za oko i ne previše zahtevna, igra sa tehničke strane funkcioniše u savršenom skladu sa industrijskim standardima iz 2008. i 2009. godine.

Beta verzija igre, pored kvaliteta koji je neuobičajen za besplatne multiplayer igre, pati od jednog ozbiljnog i jednog prilično relativnog problema. Goruća kvaka PVP mečeva je činjenica da centralni server radi samo matchmaking, dok je hostovanje individualnih partija prebačeno na same korisnike. Ovo teoretski i praktično može da znači samo jedno: lag! Ovo je ipak MMO, a ne klasičan multiplayer šuter (ili Left4Dead) kod koga tako nešto najčešće nije problem. Tokom višednevnog iskustva sa betom, normalne, lag free partije imali smo u 10 odsto slučajeva. Hosting na našem računaru jednostavno se nije isplatio zbog vremenskog okvira u kome je beta radila, te dolazimo do sledećeg problema: (ne)privlačnosti online pustare u kojoj osim vašeg disanja postoji samo zvuk zrikavaca. Iz nekog volšebnog razloga Webzen i Ijji su američku i evropsku verziju igre puštali u rad u skladu sa PDT (Pacific Daylight Time) zonom, prilagođenoj američkoj deci koja se vraćaju iz škole, što preslikano u evropski okvir znači da je igra radila od ponoći do osam ujutru, kada sem nas i nekoliko bolida nikog normalnog nije bilo online... nikog ko bi želeo da napravi instance party ili da uleti u partiju koju smo hostovali. Duže igranje na US serveru uz lag od 400 ms nije dolazilo u obzir.

Ako finalna verzija igre omogući (makar i plaćeni) centralni lag-free hosting, Huxley će (teoretski) uspeti da se primi, makar na neko vreme, zbog relativno unikatnog koncepta igre. Ukoliko developeri nastave da insistiraju na igračkom hostingu, balon će veoma brzo pući. Ostatak sveta nije Južna Koreja, zemlja u kojoj i najsiromašniji mogu da imaju internet konekciju naučno-fantastičnog kvaliteta.

Miodrag KUZMANOVIĆ