Pravljenje ekspanzija za popularne (i isplative) naslove u slučaju familije Baldur’s Gate/Icewind Dale/NWN nikada se nije svodilo na puko skuckavanje novog sadržaja sa brzom zaradom kao motivom. MotB ne samo da opravdava ovu tezu, već je u velikoj meri evoluira u nešto toliko kvalitetno i dobro urađeno da se postavlja pitanje zašto Obsidian Entertainment nije ovu ekspanziju jednostavno realizovao kao potpuno nezavisnu igru.

Nećemo se zadržavati na priči o teleportaciji lika u neznanu mističnu pećinu daleko od Neverwintera nakon pobede nad Gospodarom senki (Gothic 2, anyone?) i čudnom pulsirajućom rupom u grudima gde se nalazio misteriozni srebrni kristal, nekoliko novih podrasa i prestižnih klasa, novim predmetima i oružjem i jednostavnijim on-foot enchantovanjem opreme. Najznačajniji dodatak ekspanziji je spirit-eater prokletstvo koje će lik u potpunosti zapatiti pred kraj prvog čina. Ovo ga čini proždrljivcem duša palih protivnika, što je detaljno predstavljeno na dvema skalama: Craving (žudnja za klopanjem duša) i Spirit Energy – koja se puni pomenutom aktivnošću. Što je skala punija, lik uživa beneficije u vidu poboljšanih karakteristika i borbenog potencijala, dok se smanjivanjem obaraju karakteristike i lik umire ako se ona ispazni. Caka je u tome što se češćim konzumiranjem skala žudnje brže popunjava i dovodi do veće zavisnosti, što se direktno odražava na brzinu kojom spirit energija opada. Ovo celoj stvari daje znatno mračniji karakter od pukog good/evil pristupa rešavanju problema, što čini da MotB često podseća na light verziju Planescape: Tormenta.

Ekspanziju krase izvrsna radnja, interesantni i harizmatični saputnici i njihove lične agende, genijalni dijalozi, veća koncentracija questova i zagonetki koje ignorišu combat način rešavanja (uz nekoliko kapitalno zaguljenih primeraka) i veća orijentacija na korišćenje magija prilikom borbi (bar dok vam se ne pridruži medveđi bog Oku). Sve ovo je i više nego dovoljno da, relativno uspešno, pokrije nekoliko propusta i mana prilikom igranja. Težina borbi često „pliva” između dva esktrema (ili su lake ili frustrirajuće demorališuće), spirit-eater implementacija anulira free-roaming ambicije i slobodnije istraživanje lokacija (što je i suština svakog RPG-a) jer je konstantno potrebno kloniti se apstinencije pronalaženjem novih žrtava. AI saboraca je primetno poboljšan, ali i dalje znaju da se zaglupe prilikom kretanja i neadekvatno reaguju u borbama, a prešareni i spektakularni vatrometi bacanja magija često zaklanjaju likove i otežavaju ciljanje i kontrolu.

S tehničke strane, stvari su, očekivano, top-notch. Grafika je za nijansu lepša i bogatija detaljima s poboljšanom optimizacijom, pa će MotB ići primetno bolje nego NWN2 na istoj mašini (sa očuvanim, brzim učitavanjem nivoa). Zvučna i glasovna podloga su prvoklasne i profesionalne (no surprises there), a isto važi i za fenomenalnu fantazijsko-epsku muziku.

Aleksandar DINIĆ