Čini se da je sudbina serijala Settlers da bude večna žrtva borbe između dobra i zla. U ovom slučaju to znači između pokušaja da ostane verna svojim korenima zbog kojih je ljudi i igraju i vole, i pokušaja dizajnera i ljudi koji ih plaćaju da se dopadnu novim igračima koje originalna forma „ne pogađa u žicu”. Nakon zvaničnog petog dela Heritage of Kings i njegovih brojnih ekspanzija koje su gotovo potpuno zakopale serijal u puki prosek real time strategija, iskupljenje je bilo na vidiku sa rimejkom Settlersa II na njegovu desetogodišnjicu. Ako ste se tada ponadali da to nedvosmisleno pokazuje da je smer razvoja serijala Settlers unapred, očekuje vas grubo prizemljenje. And let me tell you why...

Neki genijalac je zaključio da su raniji Settlersi previše komplikovani za današnje igrače i da je sve ono što je stare dobre delove činilo izazovnim pregazi automatizacijom setlera, odnosno smanjivanjem akcija koje igrač mora da preduzme. Da rad dizajnera bude impresivniji, ovo nije očigledno čim se dohvatite igre, već se otkriva nakon malo dužeg „upravljanja” podanicima. Osnovna priča igre, o novom kralju koji pokušava da podigne iz pepela Darionsku imperiju (koju ste gradili prvi put tokom Heritagea) odmotava se polako u kampanji čije se misije fokusiraju na građenje, razvoj i trgovinu, a ne na borbu kao u prošlom delu. Nakon nekog vremena postavlja se pitanje – ako je bezmalo sve u igri automatizovano, šta ja uopšte ovde radim?

Inicijalno će vas verovatno oduševiti nezavisnost vaših setlera. Umesto da ne znaju šta da rade bez vas, oni će vredno da nose produkte svog napornog rada u centralni magacin vašeg naselja. Ne morate da određujete korake u obradi sirovina do finalnog proizvoda, dovoljno je samo da napravite kućicu za odgovarajući posao i setleri će sami da obave sve ostalo. Putevi i infrastruktura, nekad alfa i omega ovog serijala, sada samo olakšavaju i ubrzavaju dešavanja. Sve ovo daje vam mnogo vremena da se udubite u stilski deo igre. Da procenite da li vam se nova stilizacija naseljeničkih figura sviđa manje nego neka od prethodnih, da posmatrate svakog radnika i zanatliju i razmišljate o tome da li su nove animacije dopadljive kao nekada. Ovo sasvim solidno drži igrača neko vreme, ali nakon par misija, nekoliko izgrađivanja naselja od nule uz generalno minorne razlike, shvatate da ovoj igri nedostaje izazovnost. Simpatične čikice koje se šetkaju po mapi ne mogu biti dovoljne da vas nateraju da ih gledate u beskonačnost, igra mora da zahteva od igrača malo veći stepen interaktivnosti.

Da ne bude da igrač samo postavlja kućice kraj resursa za nabavljanje sirovina i kraj magacina za njihovo naknadno obrađivanje, tu su vitezovi, vaši predstavnici na terenu. Ono malo direktnog komandovanja jedinicama odlazi na mini-armije koje možete da regrutujete i na vašeg viteza kog birate na početku misije. Svaki vitez ima karakterističnu specijalnu veštinu koja može da vam uveliko pomogne tokom misije. Tako, ako je hrana na mapi oskudna, poželjno je imati Eliasa koji može da nahrani gladne naseljenike. Kestral povećava količinu novca koju dobijate oporezovanjem naseljenika bez uvećavanja njihovog nezadovoljstva. Alandra leči povređene jedinice, a Hakim koristi diplomatiju za rešavanje konflikata. Cela mehanika vođenja i unapređivanja vitezova jeste donekle interesantna i čovek može da se zabavlja biranjem drugog viteza za svaku misiju, ali činjenica je da je samo nekolicina njih zaista korisna, svi ostali deluju kao šminka bez upotrebne vrednosti.

Onda dolazimo do serije pitanja o tome šta ljudi koji su pravili ovu igru podrazumevaju pod misterioznim terminom „smisao za humor”. Pošto imate neverovatnu količinu vremena na raspolaganju, koristite ga naravno na gledanje svih detalja, ali i malo krupnijih stvari. Jedna od tih je zauzimanje protivničkih teritorija. Kada želite da svom kraljevstu pripojite neosvojenu teritoriju, dovoljno je da je vitez poseti i na njoj podigne utvrđenje, ali kada je ta teritorija već nastanjena, onda se dešava nešto fascinantno. Da biste preuzeli kontrolu nad tom teritorijom, morate da uništite protivničko utvrđenje. Ukoliko se to desi, sve ostale kućice sa protivničkim naseljenicima na toj teritoriji ne postaju vaše, već – bivaju automatski uništene! Gde je logika u ovome, ne zna se. Da li se podrazumeva da svaki igrač želi da novoosvojena teritorija bude automatski etnički očišćena u Konanovom stilu „skrši neprijatelja i slušaj naricanje njegovih žena”? Kad smo već kod žena, Rise of an Empire podrazumeva da srednjovekovne žene ne rade ništa sem da se udaju za vredne radnike i uveseljavaju ih da bi im plaćanje poreza lakše palo. Rešavanje ove misterije je najteži problem koji će ova igra staviti pred vas.

Izgled igre i opšta atmosfera su verovatno njene najsvetlije strane; naravno, ni one nisu bez zamerki. Dobra vest je da je „realistični” izgled iz Heritagea ostavljen po strani u korist komičnijih, vedrijih likova i okruženja. Ne tako dobra vest je da figure još uvek nisu dovoljno simpatične da mogu da stanu ravnopravno uz stare, sprajtovima iscrtane naseljenike iz prvih igara serijala. Na kraju, kao što to često biva u opisima ovog autora, stvari se svode na vaš izbor. Ili ćete prezreti Settlers VI zbog maltene uvredljive lakoće i odsustva prave izazovnosti, ili ćete jednostavno da stavite mozak u ler i posmatrate odvijanje svakodnevnih aktivnosti čikica čijim životima upravljate. Jedno vreme ovo će skoro svakome biti zabavno, ali na duže staze, ipak veoma teško. Dan-danas ima ljudi koji ponekad uključe stari Serf City. Rise of an Empire neće imati ovih problema.

Dragan KOSOVAC