 Za proteklih dvanaest godina, „Mindscape” je svojim Chessmasterima uništio konkurenciju među šahovskim programima efikasnije nego što je to uspelo „Microsoftu” na polju operativnih sistema. Već od verzije 5000, program je postao veoma blizak pojmu šahovske perfekcije na personalnim računarima, koju su redovne (mahom kozmetičke) revizije samo održavale u skladu sa aktuelnim trendovima na polju grafike. Pošto je limit vizuelne dopadljivosti dostignut prošle godine (Chessmaster 6000), autorima nije ostalo mnogo prostora za neka posebna unapređenja (sem da eventualno uvedu podršku za 3D akceleraciju što se, srećom, nije desilo...)
Zašto bi neko ko poseduje verziju 6000 prešao na najnoviju? Zbog nekoliko desetina setova novih šahovskih tabli? Ili zbog baze podataka koja ovoga puta broji blizu 500.000 partija? Možda zbog donekle unapređenog ekranskog interfejsa koji unosi svežinu u dosadašnji sistem pull-down menija? Zbog novouvedene šahovske škole za decu? Sve ostalo je na nivou prethodnika (sem što Džoš Vajckin, domaćin i vodič ima drugačiju košulju). Program i dalje predstavlja prilično ozbiljan izazov i za najiskusnijeg šahistu, uz standardni koloplet raskošnih opcija za podešavanje nivoa težine, uslova i načina igre, uz dobro poznatu mogućnost da AI odsimulira stil igre i veštinu nekog od legendarnih velemajstora (igranje protiv virtuelnog Kasparova se loše odražava na samopouzdanje i moral). Uvedene su i šire mogućnosti za multiplayer (modem, TCP/IP, lokalna mreža, Mplayer) za koje važi konstatacija iz opisa prehodne verzije: prijatelji, komšije i društvo iz kraja mnogo su zahvalniji protivnici nego neki anonimus sa druge strane žice. A i lepše se nerviraju... Miodrag KUZMANOVIĆ | 
