U svetu „komandoskih” (Squad-based) strateških igara teško je posle Jagged Alliancea 2 stvoriti novog i uspešnog pretendenta na komad igračevog novčanika. Savršenstvu svih bitnih detalja ove maestralne igre može se konkurisati jedino drugačijom koncepcijom, što su autori Shadow Companya izveli putem dve oprobane metode: korišćenjem 3D akceleracije i uvođenjem akcije u realnom vremenu. Rezultat je skoro impresivan...

Isto se ne bi moglo reći za zaplet, baziran na „klensijevskom” klišeu globalne pretnje, atomsko-bioloških terorista, skrivenih baza u Sibiru i vas kao jedine „sile” koja može da spreči najgore. Sve počinje prilično naivno, sa neuspehom izvesne operacije u Angoli koju preživljavaju svega tri plaćenika (i vi, kao nevidljivi komandir). Poslodavac vas ostavlja na cedilu, ali vam se istovremeno javlja drugi „klijent”, koji vam u zamenu za kompletiranje zadatka nudi evakuaciju i nešto keša. Na toj tački kreće odiseja od devet misija, tokom kojih ćete za istu grupu ljudi odraditi prilično čupave zadatke, posetiti egzotične lokacije (Rumunija, Sibir, Arhipelag u Latinskoj Americi...), pokokati mnogo zlih momaka i ostvariti profit.

Iako kampanja poseduje tako malo (linearnih) misija, nemojte se zavaravati da ćete ih odraditi sa lakoćom: svaka od njih zahteva ispunjenje nekoliko usko povezanih i teških zadataka, najčešće u obrnutoj srazmeri sa ograničenim resursima koje posedujete. Cela stvar vrlo brzo postaje zaista teška, prvenstveno zbog stepena koordinacije ljudstvom koju u real-time okruženju nije lako ostvariti.

Pre udubljivanja u esenciju igre, valjalo bi zastati kod grafike. Na tom polju, Shadow Company sija kao Kohinor: okruženje, objekti i personal urađeni su u full 3D maniru, predivno modelovani i još lepše teksturirani. Likovi i vozila adekvatno su animirani, a detaljnost umirućih animacija koje protivnici izvode, zavisno od vrste i kalibra oružja kojim su pogođeni, zahteva aplauz (na primer, protivnik koga pogodite snajperom od 12,7 mm umire mnogo spektakularnije nego kada ga izrešetate kalašnjikovom). Igra koristi pravi Line of sight koncept, što znači da prirodne i veštačke prepreke realno limitiraju pogled vaših komandosa (koji zavisi i od percepcijske sposobnosti svakoga od njih pojedinačno).

Resursi od značaja za operacije su novac, raspoloživa oprema i operativci koji su dostupni za angažovanje. Keš koji dobijate po uspešnom završetku misije trošite na rentu komandosa i kupovinu oružja i municije i biće ga dovoljno ako ne preterujete. Tome treba dodati mogućnost da zaplenjeno oružje i opremu (iz prethodnih misija) iskoristite u sledećoj ili prodate po nešto nižoj ceni. Ljudski faktor je od mnogo većeg značaja, prvenstveno zbog malog izbora najčešće usko specijalizovanih momaka (i dve-tri devojke). Svaki od njih poseduje različite vrednosti u nekoliko kategorija (handguns, sub-machine guns, assault weapons, heavy weapons, demolition, stealth, infiltration, perception, sniper...) koje apsolutno zahtevaju da ih adekvatno ukomponujete sa opremom koju nosi i ulogom u timu. Recimo, lik koji u kategoriji „Assault Weapons” ima karakterstiku 7 (od 1 do 100+) ima stravične penale pri korišćenju automatske puške; plaćenik sa visokim Stealth i Infiltration rejtinzima je logičan izbor za prikradanje s leđa i upotrebu noža; faca sa velikim Medicom racionalnije troši pakete za prvu pomoć... Znači, pre akcije ih detaljno prostudirajte i opremite, a u toku razrade ih koristite u skladu sa pravilom službe. Dodajmo tome da im karakteristike rastu zavisno od akcija koje preduzimaju, mada ih kroz devet misija ne možete baš preterano „nasvirati”.

Korišćenje vozila je još jedan veliki plus za Shadow Company: kamioni, Hamviji, čamci i oklopna vozila znaju da igraju veoma veliku ulogu u uspešnoj realizaciji misije. Najlepši primer je misija u rumunskom selu koju možete odraditi na dva načina: teži (frontalni napad na kasarnu) i lakši (snajperom poskidati stražare sa kula, prišunjati se žičanoj ogradi, iseći je i „pozajmiti” tenk, posle čega sve postaje „boza”). Vozila se različito ponašaju u zavisnosti od klase, gabarita i naoružanja, što u praksi znači da džipom možete samo da pobegnete, dok tenkom možete da rušite sve, čak i kad vam ponestane granata.

Svi ti skladni momenti i sočna koncepcija pate od nekoliko veoma ozbiljnih problema. Prvi i najuočljiviji je kamera: iako je možete pozicionirati kako vam padne na pamet, fokusiranje i praćenje akcije zahteva da je konstantno i iznova podešavate, što u kombinaciji sa kontrolom osoblja zna da bude prilično neprijatno (na stranu što su svi raspoloživi pogledi pomalo nepregledni). Drugi problem je hiperefikasan snajper (kojim ćete opremiti gospođicu Chloe Marco), koji vrlo brzo postaje osnovno sredstvo za prelazak misije. Iako ćete imati problema sa nalažnjem i kupovinom 7,62 match municije za njega, isti će vam od ostalih operativaca napraviti pozadince koji uskaču samo kada Chloe potroši dozu koju je ponela u misiju. Treći problem je AI protivnika, koji se ponašaju kao grupa lobotomiziranih leminga (ignorišu gomilu leševa u blizini, mirno stoje dok snajper njihovog kolegu prikucava za zid, reaguju samo kada ste im jako blizu...). Po tom pitanju je čak i Commandos: BEL daleko odmakao.

Miodrag KUZMANOVIĆ