Sada, skoro dve godine pošto se pojavio Tomb Raider, sasvim je jasno da su „Core Design” i „Eidos Interactive” mnogim konkurentskim kompanijama bukvalno „nabili” kompleks niže vrednosti činjenicom da je oficijelna verzija njihove igre prodata u milionskim tiražima kakvi su nezabeleženi u novijoj istoriji kompjuterskih igara. Reakcije velikih firmi na ovu pojavu bile su iznenađujuće spore, tako da danas, uprkos velikom broju najavljenih igara (sa nekima od njih mogli ste se upoznati kroz „Bonus level” u poslednja dva meseca), ne postoji nijedan naslov koji bi se mogao staviti u isti koš sa Tomb Raiderom. Držeći se izreke da „konja koji pobeđuje ne treba menjati”, firma „Asylum” je za potrebe „Eidos Interactivea” razvila igru Deathtrap Dungeon baziranu na originalnom 3D engineu koji je stvoren da bi se oživela Lara Kroft.

Naravno, Deathtrap Dungeon ni slučajno nije prosta kopija Tomb Raidera. Radi se o igri koja u sebi nosi neke elemente Larinih avantura (način izvođenja, pre svega), ali je naglasak ipak stavljen na borbe koje glavni junak vodi sa kreaturama izašlim iz radionice čuvenog Jana Livingstona čije se ime vezuje za mnoge uspešne stone i kompjuterske igre. Iako je sličnost sa „Interplayevim” Die by the Swordom više nego očigledna, Deathtrap Dungeon se najbolje može opisati kao Doomolika igra smeštena u fantazijski svet sa izvođenjem u trećem licu. Interesantno je da ovakav koncept u poslednje vreme zagovara veliki broj firmi pa će se, kao posledica toga, u narednom periodu pojaviti još nekoliko igara istog tipa (Heretic II, npr.).

Nakon što odgledate odlično urađen i veoma duhovit intro krajnje jednostavnog sadržaja, moraćete da se odlučite za jednog od dva ponuđena lika (ženski ili muški) koga ćete voditi do kraja igre. Koga god da izaberete nećete pogrešiti zato što i Red Lotus i Chaindog imaju sve potrebne kvalifikacije da uz vašu pomoć opstanu u lavirintima Deathtrap Dungeona koje naseljavaju orkovi, impovi, amazonke, pacov-ratnici, klovnovi ubice, meduze, dinosaurusi, kamena čudovišta i slična menanžerija. Iako je igra po definiciji smeštena u neka „davna, pradavna vremena”, na raspolaganju će vam biti oružja koja predstavljaju presek kroz celokupnu istoriju ratovanja, počevši od raznih mačeva i čekića, preko sačmarica, ručnih bombi i granata, pa sve do samonavodećih raketa i laserskih pušaka. Tu je i grupa od osam magija, od kojih su neke ofanzivnog, a neke defanzivnog karaktera.

Deathtrap Dungeon se sastoji od jedanaest ogromnih nivoa, od kojih su tri (Pit, Belfry i Inversion) toliko veliki da su izdeljeni u nekoliko celina. Nivoi, međutim, nisu tako maštoviti i sadržajni kao oni u Tomb Raideru. Njihovo prelaženje svodi se, pored borbi sa neprijateljima, isključivo na povlačenje poluga, pronalaženje tajnih prolaza i izbegavanje brojnih zamki zbog kojih je igra i dobila tako opskurno ime. Nedostatak različitih vrsta okruženja (npr. ne postoji ni jedna jedina vodena površina) učinio je da nivoi deluju pomalo monotono. Kad već govorimo o ovoj temi ne bi loše bilo pomenuti da je Deathtrap Dungeon jedna od retkih igara koje se drastično razlikuju u verzijama za PC i Playstation. Naravno, nije reč o kvalitetu grafike i zvuka, već o razlikama koje se tiču broja nivoa, njihove strukture, redosleda i dužine. Npr., PC verzija ima dva nivoa više (Quarry i Hive), ali se zato kod Playstationa pojavljuju neki podnivoi koji kod PC-ja ne postoje.

Za razliku od Tomb Raidera i Die by the Sword, Deathtrap Dungeon ima kameru koja glavnu junakinju/junaka kadrira ne samo s leđa, već i pod najrazličitijim uglovima koji često podrazumevaju ptičiju i žablju perspektivu, pogled sa strane, „skycam” kadrove i sl. Radi se, dakle, o neospornom napretku u pogledu dinamike kretanja kamere, ali je to, verovali ili ne, donelo i neke neočekivane probleme koji će svakom igraču zadavati dosta glavobolje. Zamislite, recimo, situaciju u kojoj junaka morate prevesti preko neke izrazito uske površine (mostić, greda i sl.), a da pri tome kamera prati akciju postrance. U tom slučaju gubite svaki osećaj za prostornost, veoma teško možete oceniti širinu površine kojom gazite i to se često završava fatalnim padom. Ako je, povrh toga, iz nekog razloga tada neophodno trčati ili izbegavati neke zamke, prelazak ovakve scene biće više mučenje nego zabava. Drugi, i možda još drastičniji primer je kada kamera kadrira junaka spreda tako da igrač ne vidi kada mu se približava neki protivnik ili prepreka. U takvim trenucima vođenje borbe često se odvija „na slepo” - protivnik se nalazi van kadra, a igraču ostaje da zamahuje mačem ili puca u pravcu iz koga pretpostavlja da dolazi napad.

Sa tehničkog stanovišta Deathtrap Dungeon u potpunosti zadovoljava. Grafika je u Direct 3D modu odlična, mada se, posle dužeg igranja, može uočiti da su teksture siromašnije detaljima u poređenju za Tomb Raiderom, te da se neke od njih suviše često ponavljaju. Sa druge strane, Deathtrap Dungeon je mnogo bogatiji bojama, svetlosnim i specijalnim efektima (magije su zaista impresivno napravljene), tako da će ova igra slučajnom posmatraču verovatno delovati atraktivnije od Tomb Raidera. Neprijatelji su animirani savršeno, što je naročito teško bilo postići kod krupnijih živuljki kao što su, na primer, kraljica insekata, hidra, purpurni i crveni zmaj. Ovi poslednji izgledaju zaista zastrašujuće i ponašaju se kao da su živi.

„Eidos” je ovu igru objavio da bi zadovoljio igrače kojima je Tomb Raider bio komplikovan. Ako spadate u tu grupu ljudi, i uz to volite Doomolike i borilačke igre, odmah nabavite Deathtrap Dungeon i bićete više nego zadovoljni.

Slobodan MACEDONIĆ