Igrom firme „Empire”, jedna ne baš često upotrebljavana tema (pitam se zašto) ponovo dolazi u žižu interesovanja. Naime, reč je o prvim koracima kolonizacije američkog kontinenta, ovog puta njegovog severnog dela, u real-time izvedbi. I pored pomalo patetično-patriotskog uvoda, mora se odati priznanje tvorcima igre za prilično dosledno predstavljanje činjenica. Sama igra prati rat niskog intenziteta koji se početkom osamnaestog veka vodio oko prevlasti nad tek osnovanim kolonijama na istočnoj obali. Posle potiskivanja ostalih kolonijalnih sila (slabašna Holandija i za sever nezainteresovana Španija), Francuska i Engleska pokrenule su kampanju za preuzimanje dominantne uloge u regionu. Iako je imala početnu inicijativu i podršku veoma snažnog plemena Mohavk, Francuska je na posletku izgubila rat i polagano počela sa predajom svojih kolonija u ruke Engleske imperije (Kvebek), a docnije SAD (Lujzijana, dolina Misisipija,...). Međutim oni koji su najviše izgubili ovim ratom bili su Indijanci. Isprva gledani kao dobronamerni divljaci (Dan Zahvalnosti je dan zahvalnosti Indijancima koji su spasli prve engleske koloniste od smrti od gladi) i koliko-toliko tolerisani, posle ovog rata oni dobijaju oreol ubica i praktično se otvara jednovekovna sezona lova koja je u krajnjoj liniji dovela do ubistva preko dva miliona starosedelaca Severne Amerike i njihovo svođenje na narod n-tog reda.

Izvedba same igre pomalo izlazi iz šeme real-time strategija. U stvari, ovde bi se pre moglo govoriti o taktičkoj simulaciji tipa Soldiers at War mada je i takvo poređenje klimavo. Po odabiranju strana, birate lik koji će vam biti uslovno rečeno glavokomandujući, a praktično će predstavljati jedinog stalnog člana ekipe, koji ne sme da pogine. Likova je zaista mnogo na obe strane, a i poprilično se međusobno razlikuju. Nije reč samo o tome da je svaki predstavljen drugom slikom, i da je za svakog snimljen poseban set glasova, već svaki od njih ima i poseban sklop karakteristika (inteligencija, snaga, iskustvo,...) i veština (podmetanje eksploziva, plivanje, izviđanje,...) koje ga krase. Ovi pojedinačni kvaliteti dolaze do izražaja u misijama koje se najčešće mogu završiti na više načina, u zavisnosti od toga kakvim ljudstvom raspolažete.

Osnovna mapa na kojoj se igra odvija jeste najbliže okruženje vaše tvrđave. Tu se možete relativno slobodno kretati (pazite se zaseda!), loviti (izuzetno lep deo igre predstavljaju raznorazne živuljke koje se kreću uokolo, a koje možete loviti i koristiti kao monetu prilikom trgovine), regrutovati posadu tvrđave (izuzetno značajno, jer neprijatelji često znaju da napadnu utvrđenje, koje ako izgori ili bude zauzeto – mrka kapa!), trgovati (do nekih predmeta se može doći samo trgovinom, naravno kao i uvek trgovci su obični lopovi) i štošta drugo. Iz bazanja će vas povremeno vratiti u tvrđavu hitni pozivi njenog komandanta, koji ima običaj da vam uvaljuje teške zadatke, doduše pritom vam dodeljujući i grupe „dobrovoljaca”. Uz zadatak idu i mape, koje su u skladu sa dometima kartografije osamnaestog veka - neprecizne i loše, tako da se treba osloniti pre na instinkt i veštinu svojih potčinjenih nego na lepe ali uglavnom beskorisne litografije. Na misije mogu da krenu samo likovi, znači ništa od naoružane pratnje plavih ili crvenih mundira (oni su rezervisani za odbranu utvrđenja), ali zato postoji mogućnost da tokom same misije pokupite pojačanje.

Misije su zaista raznolike, ali je njihova generalna karakteristika da ste brojčano slabiji i da na upotrebu direktnog nasija ne možete računati. Tu su naravno opet likovi sa svojim veštinama da pripomognu, što dovodi igru do granice RPa ili avanture. U skladu sa taktičkim nivoom tokom misija nema izgradnje objekata, regrutovanja trupa i sličnih delatnosti, već se sve svodi na pristup „šta je tu je”. Na čalost, ovaj trend je primenjen i na osnovnoj mapi, odnosno u utvrđenju, što je čini se jedna od krupnijih zamerki igri, jer osuđuje igrača da se ot početka do kraja vrti u krugu istih objekata, bez mogućnosti izgradnje novih, ili nadogradnje starih, što bi onda dalo priliku za regrutovanje novih likova, proizvodnju novog oružja, i sl. Možda malo smeta i već pomenuta nemogućnost vođenja oružane pratnje u misije.

Bitno je naglasiti da se kako vreme odmiče likovi (preživeli, naravno) prekaljuju u borbi, ojačavaju, ali i uče nove veštine. Kod poslednje stavke ipak postoje neka ograničenja, jer teško da će britanski oficir ikada naučiti da kontroliše životinje, niti se može očekivati od matorog sveštenika da nauči da pliva i podmeće eksploziv. Još jednom treba istaći da pošto je reč o taktičkoj simulaciji treba strogo voditi računa o životima svojih ljudi. Iako se igra završava samo ukoliko pogine lik koji ste odabrali da vodite na početku, često neće biti moguće završiti pojedine misije bez pomoći određenih ljudi.

Reč-dve o tehničkim karakteristikama. Šesnaestobitna grafika zaista predstavlja skok u odnosu na osmobitnu što se može i videti pošto u igri postoji mogućnost izbora. Ako vam se učini da su likovi sitni tu je i mogućnost zumiranja, koja začudo ne daje kockaste spodobe, već otkriva neke detalje koji se prethodno nisu mogli uočiti (ide se čak i do teksture čipke i oblika manžetni). Zvučni efekti su sjajni, naročito kada su životinje u pitanju, ali za svaku pohvalu je i to što je preko pedeset pojedinačnih likova dobilo set specifičnih glasova i odziva na komande. Muzika bi kao trebalo da odražava doba u kome se radnja odvija, ali sve što su autori postigli jeste osećaj dosade.

Viktor TODOROVIĆ