„FASA Corporation”, tvorac Battletech univerzuma i mnogobrojnih stonih igara na tu temu, već duže vreme pravi dobar posao prodajući licencu softverskim kompanijama, koje provereni koncept pretaču u mnogo atraktivniju poligonsko-sprajtovsku formu. Svet popularnih, teško naoružanih mehaničkih hodača sa pilećim nogama je svoju digitalnu premijeru doživeo istoimenim istraživačko/strateškim ostvarenjem još u zlatna vremena Comodora 64, koje je nasledio sjajni pucačko-simulacioni Mechwarrior serijal u režiji „Activisiona”. U startu izuzetno komercijalan, isti je doživeo dva oficijalna nastavka (treći se najavljuje) uz brdo expansion packova i bezobrazno, ali uspešno kopiranje od od „Sierrinih” Earth Siege pulena. U trku se sada uključio i „Microprose”, lansirajući prvu real-time strategiju vezanu za dotični sistem pravila, logoa i trejdmarkova (i prvu u celosti razvijenu u „FASA Interactiveu”, ogranku „FASA corp.”), sasvim u skladu sa novotalasnim trendovima kasnih devedesetih.

Mech Commander dosledno prati definisano okruženje i protagoniste (pre svega, modele mechova i sukobljene strane), stavljajući vas u ulogu komandira jedinice Inner Sphere mechwarriora tokom invazije na planetu Port Artur, okupiranu od strane Smoke Jaguar klana. Vodeći konstantno rastući tim robota i pilota, imaćete priliku da kroz tridesetak izuzetno zanimljivih misija dobro uvežbate sve taktičke varijante borbene upotrebe opasnih grdosija, za šta u ranijim igrama niste imali prilike. I to u klasičnom, real-time strateškom miljeu, sa izuzetnom grafikom i 3D terenom nalik na onaj iz Total Annihilationa, ali bez zamornog kopanja resursa i s tim povezanog štancovanja jedinica.

Upravo se u dve poslednje stavke krije i najizrazitije odstupanje od tipskog RTS koncepta, jer je odrađivanje zadataka u Mech Commanderu apsolutno ograničeno snagama koje ste poveli u akciju: kada u brifingu definišete koga i u čemu šaljete u vatru, naknadne izmene u toku borbe nisu moguće. Resursi, doduše, postoje, ali kao drugostepeni strategijski segment, svodeći se na raspoložive pilote, mechove na lageru i zarobljene havarisane protivnike sa kojima možete do mile volje manipulisati u predahu između dve bitke. Pre svega, tu su šoferi: svaki je ličnost za sebe, sa osobinama razvrstanim u četiri kategorije (gađanje, pilotiranje, skakanje i umešnost sa senzorima), koje proporcionalno rastu broju misija u kojima su učestvovali i preživeli, sa strogo ograničenom mogućnošću za regrutaciju novih.

Tu su naravno i mechovi čiji broj i raznovrsnost modela variraju u zavisnosti od napretka kampanje i uspešnosti u zarobljavanju klanovskih primeraka, koji su često bolje rešenje (naravno, kada ih popravite) od tromih gmazova koje vaša strana koristi po defaultu. Esencijalni sadržalac svega toga su resource poeni, neophodni za rentiranje osoblja i popravak i kupovinu celokupnog hardvera (uključujući vozila za podršku, minopolagače, minočistače i izviđačke tenkove), koje stičete automatski posle svake uspešne misije ili prodajom jako oštećenih i nepotrebnih hodača. Isti su bitni i za pazar & održavanje naoružanja, čija je puna kastomizacija u okviru pojedinačne borbene jedinice u potpunosti implementirana u skladu sa savremenim Mechwarrior ili Earth Siege manirom. Ono je veoma raznovrsno i kreće se u rasponu od nekoliko desetina modela projektila različite snage i dometa, lasera i topova, preko raznih senzora i jammera, do bacača plazme i famoznog gauss guna. Zavisno od vašeg stila borbe (laki mechovi i dalekometno naoružanje, teški modeli sa teškim topovima za blisko odstojanje, ili nekoj drugoj kombinaciji), primat ćete davati odgovarajućim primercima.

Misije su zanimljive i inspirativne, ali i ujedno i relativno lake (kolege sa inostranih igračkih sajtova ne misle tako, a igru su, između ostalog, zbog navodne „prevelike težine” ocenili nešto niže). Prepadi, zarobljavanje postrojenja, osloboađanje kolega, uništavanje protivničkih grupacija, napadi na baze i konvoje samo su neki od karakterističnih primera onoga sa čime ćete se susretati. Pored raspoloživih snaga u bazi, na kvalitet i kvantitet angažovanih trupa značajno utiče i tzv. drop weight limit, odnosno, ukupna težina hardvera koji se može angažovati u pojedinačnom zadatku, što automatski nameće detaljno planiranje sastava snaga za postizanje najboljeg odnosa mogućnosti, otpornosti i gabarita.

Kada najzad započnete misiju, primetićete jednu dobru i jednu lošu stvar. Audiovizuelna komponenta je u načelu sjajna, sa perfektno animiranim robotima koje ćete u prvi- mah zameniti za poligonske modele i precizno-interaktivno urađenim terenom (šume se mogu zapaliti, laki objekti pregaziti) sa, doduše, pomalo jednoličnom morfologijom. (No, ipak se sve odvija na jednoj planeti). Muzika je sasvim u redu i podložna je promeni ritma i melodije u zavisnosti od razvoja situacije.

Jedna od retkih mana Mech Commandera svela bi se na odsustvo složenijih komandi za borbenu manipulaciju jedinicama. Ne možete ih efikasno grupisati, sem početnim stavljanjem u četvoročlane vodove, niti im odrediti stepen autonomije ili promenu formacije. Gotovo uvek će vam se dešavati da lakši i brži mechovi daleko odmaknu od glavnih stotonskih tabadžija, eventualno nalete na gadno iznenađenje i brzo podlegnu bez prave vatrene podrške. Da su autori malo više ispeglali ovaj podsegment, igra bi zaslužila elitnu ocenu. Ovako je samo natprosečna.

Miodrag KUZMANOVIĆ