Miodrag KUZMANOVIĆ

1. decembar 2024.

"Zato ga i ocenjujemo sa 99, pa nek’ ide polu-život!”, napisao je naš legendarni Slobo Macedonić u zaključku svoje recenzije svetskog čuda iz novembra 1998. Nikada pre toga se nismo usudili da nekoj igri damo ovako DEFINITIVNU ocenu, žig uber-kvaliteta koji ne ostavlja mesta sumnji u njen zvezdani status. Četvrt veka kasnije, možemo samo da zaključimo da Half-Life svoje godine nosi bolje nego Monika Beluči i da je u pitanju evergrin kome ne treba ništa dodati niti oduzeti.

Svaki (relativno) ozbiljan PC igrač ima svoju priču vezanu za Half-Life. Moja je vezana za neprospavanu noć koju smo moj prijatelj Đuro Simić i ja proveli ispred masno jakog PC-a našeg piratskog drugara Časlava, koji je imao 3Dfx Voodoo 2, grafiku na kojoj je Half-Life pevao kao Pavaroti u duetu sa Monserat Kabalje. U to divno i drevno doba sankcija, dial-up modema i interneta koji se prodavao na minute, igre su stizale na diskovima iz Singapura preko beogradskih švercera PC komponenata. Znali smo da će u sledećoj pošiljci doći i Half-Life, te smo veći deo dana proveli u skakutajućoj anticipaciji, dočekavši igru oko osam uveče. Odmah install, odmah vadi Apa kolu iz frižidera i sedaj ispred monitora.

Kući sam se vratio sutradan ujutro i promptno postao objekat inspekcije na alkohol („DUNI, šta me gledaš?!”). S obzirom na to da nisam bazdio ni na šta, odbor za doček je počeo da me preispituje ko mi je ta devojka i da li sam koristio zaštitu. Ermh, nije devojka nego Đuro i nism... („ŠTA SI REKAO?! Ljubice, čuješ li ga šta je rekao?!”) - trebalo mi je dobrih pola sata da im objasnim da Đ. i ja noć nismo proveli u nesvetoj kopulaciji, već u asistiranju dr.sci.Gordonu Frimenu, eksperimentalnom naučniku instituta Black Mesa, zbog čije požrtvovanosti sada svi možemo bezbedno da dišemo. Gonarch i Nihilanth su mrtvi, Xen više nije problem, pustite me da spavam, moram da učim popodne, dosadni stvorovi i zabadači nosa...

Da sam sledbenik Šri Šrimad Gour Govinde Svamija, rekao bih da mi je Half-Life otvorio treće oko. Nekoliko meseci nakon te legendarne noći bio sam opsednut grčkim slovom lambda, crtajući ga na sveskama i knjigama kao mahnit. Half-Lifeu sam se vraćao svakih nekoliko godina, igrao osnovnu igru i ekspanzije, pitajući se da li će iko, ikada napraviti nešto bolje u pucačkoj sferi. Decenije prolaze i to je sve manje izvesno, ali možda je tako i bolje. Nostalgija je najjača droga, a prva ljubav, kao što vam je poznato, zaborava nema. Dobro, sad ga malo preterah, ali shvatate sentiment, mjes?