Aleksandar DINIĆ

1. decembar 2024.

Dugo najavljivan, problematično razvijan (dotle da je morao da promeni i sam naziv u jednom trenutku, a o napuštanjima starih kuka i originalnih autora i da ne pričamo) i unapred osporavan zbog svojih neskrivenih woke-pretenzija i ambicija, Dragon Age: The Veilguard je konačno stigao. Očekivati da će, skladno unutrašnjim politikama jednog Electronic Artsa i Biowarea, novi Dragon Age biti sledeći savršeni segment u slici veličanstvenog šarca u nesputanom trku, moglo je da se desi samo notornoj naivčini ili neupućenom putniku-namerniku. Dragon Age je, i pre ovoga, vazda bio poligon za EA/Bioware eksperimentisanja sa agendama sve udaljenije levice, a punih deset godina od prethodnog naslova iz serijala (DA: Inquisition) rezultiralo je vitoperenjem same suštine i genetskog koda igre. No, počnimo redom.

Sama radnja novog Zmajskog doba započinje, takođe, deset godina nakon Inkvizicije. Jedan od znanaca iz ranijih igara, ćelavko Solas (za kog će se ispostaviti da je jedan od palih vilenjačkih bogova), planira da ispravi raniju grešku koja je rasu vilenjaka osudila na dugoročnu propast. Kako? Tako što će da uništi podnaslovni Veo, vezivno tkivo između ovostranog i sveta u kom obitavaju duhovi, dusi i demoni. Igrač preuzima ulogu heroja sa nadimkom Rook i zadatkom da, uz pomoć grupe starih saveznika, na vreme zaustavi Solasa u navedenom naumu, a sve kako kraljevstva, regioni i svetovi Thedasa ne bi doživeli izgledni pičvajz. U odsudnom trenutku presudne bitke, Solas biva zatočen u nekakvoj cerebralnoj dimenziji u kojoj će pristup imati samo junak kog vodi igrač, dok će na slobodu sa ove strane Vela biti puštene horde karakondžula, ala i bauka pod vođstvom dva iskvarena vilenjačka demon-božanstva...

Prva tačka dodira sa ovom igrom i ono što će vam odmah dati do znanja sa čime imate posla je generator lika. Ovoliko apsurdno detaljan, opsežan i kompleksan sistem picanjenja junaka/junakinje omogućava vam gotovo svaku zamislivu kombinaciju i uparivanje dužine trepavica sa bojom kovrdža u vašoj Karen-frizuri, uključujući i famozne ožiljke od transpolne operacije ako ste u takvom raspoloženju (iako nije jasno zašto je traumatičan zahvat takve vrste potreban u svetu gde vrcaju magije, vradžbine i čini na svakom koraku). Mi, vi, oni, one, njini i ostale prateće zamenice, panseksualni likovi i abinarni polni afiniteti se, takođe, podrazumevaju i nemaju samo kozmetičko prisustvo, već su na par mesta prisutni i u samoj priči. U trenutku kada jedna od vaših „pitomkinja” Taš, rase Kunari (koji su i sami pretrpeli bespotrebni vizuelni fejslifting), izusti da „nije binarna”, da se nikad nije dobro osećala samo kao ovaj ili onaj pol, donoseći, pritom, čitavu tiradu novotalasnih „zapažanja” koja se završavaju zaključkom „transžena je žena!”, jasno je da je u pitanju EArtsovo guranje prsta u oko svakome ko je tu, jer bi, zapravo, samo da se zabavi uz još jednu fantazijsku avanturu bez upadica stvarnog sveta.

Importovanje eventualnog sejva iz prethodnog dela serijala svakako nije figurisalo kao opcija (i zbog prevelikog vremenskog razmaka, kao i promenjenog kernela igre), pa je ubačen oljušten „sistem” kreacije i transfera lika sa svega tri izbora od ranije sa kojima ga upućujete u nove avanture, ukoliko ne želite da krenete sa friško stvorenim junakom/junakinjom. Glavni kamen spoticanja u dizajnu novog Dragon Agea, međutim, tiče se „redefinisane” mehanike vezane za funkcionisanje saveznika, nad kojima više nemate direktnu ili taktičku kontrolu, jer, po rečima autora: „...pratioci su potpuno samosvesni likovi i sami kontrolišu svoje postupke. Sami donose sopstvene odluke”. Ajme. Takav pristup je u skladu sa guranjem igre još više u smeru akcionog RPG-a, uz intenzivno ublažavanje karaktera, identiteta, šarma i atmosfere, kako same priče, tako i likova koje ćete sretati.

Naime, bez obzira na to koliko god da se potrudite da definišete profil heroja kog vodite, nikada nećete imati osećaj da se radi o fantazijskom badassu koji ispravlja krive drine i guli krljušti sa zmajeva pre doručka. Umesto toga, u svakoj mogućoj interakciji sa drugim likovima (a naročito kompanjonima), bićete svedeni na drugara opšteg tipa, koji je uvek tu da bude rame za plakanje i savetodavni life-coach koji nesebično pomaže svakoj šuši koja to jutro nije stigla da na vreme popije svoj soy latte (i/ili antidepresiv). Ovakvo usmeravanje igre ima za rezultat i potpuno gaženje nekih ustanovljenih konvencija od ranije. Opcije tokom dijaloga i odzivi vam, na primer, ne daju više mogućnost da usmeravate svog junaka kroz širi karakterni spektar, od carebear dobrice do nesnosnog sero**e, kako god da poželite. Nema negativnih osećanja, pasivne agresije, cinizma, ironične neverbalne komunikacije, sarkastičnih komentara i sličnog. U svakom trenutku se potenciraju afirmativne i podržavajuće poruke, zamazane nejakim i, naizgled, višestrukim opcijama koji celu stvar na kraju uvek vode u istom smeru. U skladu sa time je i „kvalitet” pisanja prilikom interakcija, koji je namenjen ekipi iz kruga dvojke u Los Anđelesu i koji više pristaje nekoj sitkom-bozi koja nikada neće doživeti drugu sezonu, a ne nečemu što treba da bude epska fantazija od koje se pomeraju planine, ključaju mora i bogovi pune gaće.

Koncept samog igranja u dobroj meri je sveden i strimlajnovan u odnosu na ono što smo imali prilike da vidimo ranije. Svodi se na posete kamari raznolikih (a, opet, vrlo sličnih) lokacija otvoreno-zatvorenog, ali svakako hermetičnog tipa (uz prisustvo retko kada upotrebljive mape) i rešavanje još veće kamare glavnih, sporednih, tercijarnih i savezničkih kvestova (radi poboljšanja odnosa sa dotičnima, kako radi apgrejda njihovih veština, tako i za potencijalna orgij... romantične odnose svih zamislivih međukombinacija). Regioni i lokaliteti vizuelno su prilično dopadljivi i sve je animirano i klizi kao podmazano, iako se oseća izvesna doza pojednostavljenosti u grafičkom prikazu. Na drugi pogled, međutim, nivoi odzvanjaju svojim preterano lavirintskim i repetativnim dizajnom, sa nevelikim brojem upadljivijih landmarka za koji biste mogli da se uhvatite i koji su jedina pozitivna stvar po kojoj biste mogli da upamtite The Veilguard tokom narednih nekoliko godina.

Borbena mehanika sledeći je banalizovani element koji je u skladu sa insistiranjem na lajt-orijentaciji svega ostalog sa čime ćete se susretati u igri. Drljanje tastera za konvencionalni napad, odnosno odapinjanje strela i lansiranje magija „obogaćeno” je sprdnjom kojoj su autori nadenuli naziv „taktički režim”. Dotični dinamično pauzira borbu, pruža vam uvid u slabosti i otpornosti selektovane beštije i omogućava aktiviranje savezničkih specijalki: na „suvo” ili u sadejstvu sa nekom drugom sa kojom je uštelovana radi nanošenja razornijih oštećenja. Tu su još i ograničena eskivaža, mušičavo pariranje udaraca i mogućnost skakutanja sa kojim je skopčana upotreba pojedinih ofanzivnih veština. I, to je to. Zaboravite na naprednije taktiziranje, strategije napada i odbrane, pozicioniranje saveznika i slične trice. Tvorci Veilguarda zacrtali su da će vam igra u borbama, uvek i na svakom mestu, pružati „fluidni audio-vizuelni spektakl” i da tome ništa ne sme stati na put. Borbu dodatno urniše i fakat da saveznici (u bilo kom trenutku možete da uz sebe imate samo dvoje aktivnih) ne mogu da pokleknu u fajtovima, što, uz sposobnost nekih od njih da vas instant-leče, čini borbe u najvećem broju slučajeva neizazovnim, osim ukoliko se ne namerite na protivnike-sunđere koji upijaju vaše nejake napade i koji su iznad vas za bar desetak nivoa ili još više.

Sprega svega navedenog (priča i likovi, mehanika borbe i grafički prikaz), uz sve svoje konvencije, sisteme i mehanizme funkcionisanja, nepovratno teraju na osećaj da igrate nekakvu namunjenu igru za mobilne platforme i telefone, a ne sledeće poglavlje jedne epske sage, čije su tapiserije bile tako brižljivo tkane u prošlosti. Dragon Age: The Veilguard je, da citiramo jedan sjajan komentar sa interneta, „igra koja se samoidentifikuje kao Dragon Age, ali to nije”. Ovo je gore od situacije kada smo, umesto još jedne filmske trilogije, kao što je „Gospodar prstenova”, dobili trilogiju „Hobit”. Ovo ostavlja gadan ukus u ustima i iako može da se odigra, jednokratno je i zaboravljivo, al’ niko ne može da kaže da ne šljašti i ne blješti za sve pare.

GALERIJA

PRETHODNI TEKST S.T.A.L.K.E.R. 2: Heart of Chornobyl

SLEDEĆI TEKST Metal Slug Tactics