Darko MIHOKOVIĆ

1. jul 2024.

Druga igra inspirisana Herbertovim knjigama o peščanoj planeti Dini gotovo da nije imala dodirnih tačaka sa prvom. Razvojni tim nije bio isti, a neobičan melanž strategije i avanture ustupio je mesto čistokrvnoj strategiji. I to kakvoj!

Iako nije bila prva strategija u realnom vremenu, Westwoodova Dune II prva je mainstream real-time strategija, koja je privukla pažnju i publike i kritike, postavši rodonačelnik žanra koji je tokom decenija iznedrio mnoge legendarne igre. Zbog skorašnje popularnosti filmova, verovatno i vrapci na granama znaju sve o Dini, tako da možemo odmah da pređemo na stvar. Imperator je odlučio da će kuća koja proizvede najviše začina ubuduće imati potpunu kontrolu nad Arakisom i tu na scenu stupate vi, kao mlađani komandant neke od tri velike kuće, sa ciljem da, teritoriju po teritoriju, zagospodarite čitavom planetom.

Na raspolaganju su tri kuće: Atreidi, Harkoneni i Ordosi, od kojih potonji ne postoje u kanonu „Dine” i čista su Westwoodova izmišljotina. Atreidi se oslanjaju na tehnologiju i prijateljstvo sa prastanovnicima Dine - Fremenima, što se ogleda u regrutovanju fremenske pešadije i sonic tenkova, čiji zvučni talasi prolaze kroz više neprijatelja. Harkoneni su, pak, otelotvorenje surove snage, poseduju najmoćnije devastator tenkove i projektile velikog dometa. Ordosi neguju stealth pristup borbi, njihovi tenkovi mogu da privole neprijateljske jedinice da privremeno promene stranu i kao takvi predstavljaju balans između dve prethodne kuće.

Osim neprijatelja, Dina ispod peska krije mnogo opasnije protivnike. Ogromni Šai-Hulud crvi prosto obožavaju da klopaju ratnu mašineriju, a naročito harvestere koji sakupljaju začin, jedini resurs u igri. Privlače ih vibracije tokom kretanja jedinica, a jedini način da ih izbegnete je da armiju prebacite na kamenito tlo čim primetite mreškanje u pesku.

Da ne ispadne da igru posmatramo samo kroz ružičaste naočare nostalgije, moramo da priznamo da je Dune II imala dosta dečjih bolesti. Nije moguće selektovati više jedinica odjednom, već morate izdavati naređenja svakoj ponaosob, što po današnjim merilima predstavlja veliki nedostatak, ali tada to nikome nije kvarilo zabavu. Kao ni činjenica da je AI predvidiv i uvek napada po istom šablonu.

Dune II je bila prva igra u kojoj je autor teksta shvatio da je njegovoj Amigi 500 istekao rok trajanja. I pored limita od svega 25 jedinica, na većim mapama, kada se i imperijalne snage umešaju u priču, jedan megabajt memorije, jednostavno, nije bio dovoljan za udobno igranje.