Vladimir PISODOROV

1. septembar 2022.

Pre 11 godina, Google je javnosti predstavio prvu verziju svog desktop operativnog sistema - ChromeOS (u to vreme poznatog kao Chrome OS). Zasnovano na Linuxu, čedo američke kompanije u velikoj meri oslanjalo se na upravljački interfejs Google Chromea, da bi pet godina kasnije dobilo i mogućnost pokretanja Android aplikacija koje su se preuzimale sa Play Storea.

Godine 2018. na meni je dodata mogućnost instaliranja i korišćenja programa pisanih za Linux (Debian), koji su se pokretali iz virtuelne mašine veoma male hardverske zahtevnosti. Uz mogućnost pokretanja, takozvanih, „progresivnih veb-aplikacija”, sve rečeno je od ovog okruženja napravilo prilično prilagodljiv sistem. Ovaj OS dolazio je preinstaliran na Chromebook mašinama, da bi Google ove godine nagovestio da bi mogla da se desi prilično velika promena.

Fleksibilnost kao budućnost

Naime, novu verziju ChromeOS-a, nazvanu Flex, moguće je pokrenuti sa, praktično, bilo koje desktop mašine, ali i laptopa brojnih poznatih proizvođača. Okruženje je zamišljeno kao potpuno besplatno i sve što vam treba je Google nalog. Slučajno ili ne, sve ovo dolazi samo godinu dana nakon Microsoftovog fijaska sa Windowsom 11, kada su odgovorni iz kompanije u Redmondu odlučili da novi Prozori ostanu nedostupni za mnoge (da ne kažemo, za milione). Vlasnici starijih mašina, tako, osuđeni su na korišćenje prethodnih iteracija Windowsa, za koje podrška više ne postoji, ili prelazak na Linux, što je tek šok koji zahteva skupu psihoterapiju. Da po Microsoft stvar bude još grđa, Google nije „nanišanio” isključivo poslovne korisnike i đake u školama, već je Flex okrenuo i ka klasičnim, kućnim korisnicima i upravo ta verzija operativnog sistema može da se preuzme i instalira bez popunjavanja bilo kakvih upitnika ili zavlačenja ruke u džep.

Inače, valja napomenuti da Flex nije nova ideja u ChromeOS svetu i da je svetlost dana ugledala zahvaljujući kompaniji Neverware. Njihov projekat CloudReady - open source verzija Chromium OS-a koja je, takođe, mogla da se instalira, praktično, na bilo kojoj mašini, privukla je pažnju odgovornih ljudi u kompaniji Google i, zapravo, tako je nastao Flex. Krajem 2020. godine Google je kupio Neverware i sada se nalazimo tu gde jesmo. Za razliku od prethodnika, Flex ipak donosi neke novine, a tu se prvenstveno misli na dostupnost nadogradnji koje sada u stanicu pristižu brže nego one za Windowse novijih generacija. Kod CloudReadyja to nije bio slučaj. Inače, korisnicima pomenutog Neverwareovog „drugog sina” (ko pogodi koji je prvi, neka nam se javi) biće omogućeno da obave nadogradnju na Flex, navodno, bez ikakvih gubitaka podataka. Ovo je tema za neku drugu priliku...

Minimalne predispozicije

Ukoliko vam se cela priča svidela, treba da znate da Flex možete da probate na veoma jednostavan način, a sve što vam treba je stara mašina koju ste davno prestali da koristite i USB fleš sa kapacitetom od osam gigabajta. Ipak, treba podvući da neke hardverske specifikacije moraju da se zadovolje. Po rečima odgovornih u kompaniji Google, Flex fercera sa gotovo bilo koje AMD ili Intel platforme, dokle god je u pitanju 64-bitni procesor. Potrebno je i četiri gigabajta radne memorije, ali i 16 gigabajta slobodnog prostora na hard-disku. ARM komplement nije podržan, pa na ovaj podatak treba obratiti pažnju. Detaljan opis procesa instalacije možete da pročitate na stranama rubrike Tips & Tricks, pa se u ovom tekstu nećemo baviti pojedinostima vezanim za nju. Umesto toga, pogledaćemo šta to Flex ima da ponudi „običnim” korisnicima i postoje li razlike u odnosu na klasičan ChromeOS namenjen Chromebookovima.

Snaga „oblaka”

Da bi instalacija prošla neometano, zahteva se i postojanje aktivne Wi-Fi ili Ethernet konekcije, odnosno, pristup internetu, jer se Flex reklamira kao prvi čistokrvni operativni sistem zasnovan na resursima „oblaka”. U praksi, to znači da se sve zahtevnije radnje obavljaju na mašinama „s one strane žice”, pa otuda i tako mala početna hardverska zahtevnost, ali i potreba da postoji stalna internet konekcija. Da li to znači da Flex nije moguće koristiti bez veze sa svetom? Odgovor nije tako jednostavan, jer iako je bez internet konekcije moguće obaviti podizanje operativnog sistema, njegova upotrebna vrednost u tom slučaju postaje prilično ograničena. Do te mere da, recimo, nećete moći ni da pristupite ranije primljenim mejlovima i da pripremite odgovore na njih, pa čak ni da pokrenete podrazumevani multimedijalni plejer i uživate u vaskolikom audio-video sadržaju. No, krenimo redom...

Prepoznatljivo okruženje

Ukoliko do sada niste imali prilike da se susretnete sa svetom Chromebookova, a po Flexu „prčkate” nakon zatvorene sesije u Windowsu 10 ili 11, osećaćete se prilično ugodno. Po defaultu, na ekranu se automatski otvara Google Chrome, što nam daje na znanje da je upravljački interfejs i dalje skrojen po njegovoj meri. Pri dnu ekrana nalazi se taskbar (ovde nazvan shelf ) u čijoj sredini, baš kao kod Windowsa 11, su okupljene prečice do, po mišljenju programera, važnih aplikacija. Ovde ćete zateći Chrome, Gmail, kalendar, fajl-menadžer, ali i aplikacije Messages, Google Meet i YouTube. Ostalom preinstaliranom sadržaju pristupate preko improvizovanog tastera Start, koji je lociran u levom uglu shelfa. Prečice ka često korišćenim aplikacijama izdvojene su i postavljene odmah ispod sistemskog polja Search, iz kog možete da pretražujete online, ali i sadržaj koji se nalazi na mašini na kojoj je Flex instaliran. Moramo da priznamo da je izbor dostupnog sadržaja prilično mršav i da su na raspolaganju samo osnovne stvari. Osim pomenutog, na raspolaganju je pristup Google Driveu, izradi prezentacija, obradi teksta i kreiranju tabela, a tu je i pristup veb-kameri, multimedijalnom i plejeru za reprodukciju sadržaja audio-knjiga, aplikaciji Chrome Canvas za „žvrljanje” i tako dalje. Naravno, deo paketa su i Googleove mape, kalkulator, terminal, baš kao i pristup Web Storeu.

Konačno, u donjem desnom uglu nalazi se sekcija koja podseća na systray sa Windowsa. Pored kalendara (u posebnoj je „kućici”), časovnika, stanja baterije (ako koristite laptop) i informacije o stanju bežične internet konekcije, ovde se nalaze i „sakrivena” podešavanja do kojih dolazite tako što kliknete mišem na uokvirenu regiju. Na interfejs koji će se pojaviti možete da gledate i kao na Notification pane, ali i kontrolni centar iz kog obavljate manipulaciju internet konekcijom, tweakovanje intenziteta osvetljenosti ekrana, podešavanje jačine zvuka, aktiviranje noćnog režima rada, „hvatanje” screenshotova, castovanje sadržaja na neki drugi uređaj i tome slično. Pri samom vrhu, nalaze se tasteri za odjavljivanje korisnika, zaključavanje i isključivanje uređaja, ali i pristup sistemskoj sekciji sa podešavanjima. Panel može da se transformiše i prikaže u minijaturnom obliku, pregledan je i možda jedina stvar koja nedostaje jeste mogućnost klasičnog restartovanja mašine. Zanimljivo je da na desktopu nema ikonica i da njime dominira wallpaper koji ste odabrali. Nažalost, povodom ovoga ne možete puno toga da učinite, jer, kao što verovatno znate, ChromeOS ne dozvoljava korišćenje prečica sa desktopa. To je učinjeno kako bi se olakšalo korišćenje operativnog sistema, ali i radna površina održala čistom. Ikonice se smeštaju u meniju Start, a možete da ih „izvučete” i na shelf.

Staro vs novo

Iz Googlea poručuju da sve što može da uradi ChromeOS, može i Flex, ali ta tvrdnja nije baš u potpunosti tačna. Na primer, ono što će mnogima biti razlog za „prekid filma” je podatak da Flex ne dolazi sa podrškom za pokretanje Android aplikacija. Samim tim, ne dobija se ni preinstaliran Google Play, a to je ozbiljan nedostatak. Ovo će u budućnosti moći da se zaobiđe, mirrorovanjem ekrana Pixel mobilnih telefona, ali to je daleko od idealnog rešenja. Ako je za utehu, Phone Hub moguće je koristiti već sad, a na raspolaganju je i Google Assistant, što nije bio slučaj kod CloudReadyja. Sledeća stvar koju valja napomenuti jeste to da se Flex, blago rečeno, ne snalazi baš najbolje kada je u pitanju virtuelizacija Linux aplikacija. Kod nekih mašina ova funkcija u potpunosti je uklonjena, a iz Googlea se pravdaju da je to zbog lokalnih hardverskih ograničenja vezanih za virtuelizaciju.

• • •

Iako je prilagodljiv i može da se koristi u različitim okruženjima i uslovima primene, Flex je prvenstveno namenjen poslovnim korisnicima. Dva su razloga za to, a prvi smo već pomenuli. U teškim uslovima poslovanja, finansijske krize i ostalih babaroga, firme neće biti primorane da menjaju dotrajali i od strane Microsofta nepodržan hardver/softver, niti da svoje zaposlene izlažu riziku stresa nastalog prelaskom na Linux (protiv Pingvina nemamo ništa, ne razumite nas pogrešno). Instaliraće ChromeOS Flex i praktično u momentu biće u mogućnost da nastave sa poslom, osim ako se u potpunosti ne oslanjanju na alatke iz Windowsovog okruženja. Odavde proističe i drugi razlog, a to je da je Flex, ma koliko to čudno zvučalo, prilično zatvoren sistem, ali je baš zbog toga otporan na hakerske napade koji su u poslednje vreme opet u porastu. U isto vreme, zatvorenost je i veliki nedostatak, jer ste ograničeni na upotrebu klasičnog dijapazona veb-alatki, dok su izostanak izvorne podrške za Android sadržaj i mušičava Linux virtuelizacija poslednji ekseri u kovčegu. Konačno, šta će da se desi za nekoliko godina, kada Google (ne kažemo da hoće) okrene ploču i, potencijalno, ukine podršku za Flex, pa krene da gura neku drugu priču? Mnogo je nepoznanica...

U realnom radu, nismo iskusili previše problema koji bi nas naterali da u ovom segmentu o Flexu kažemo nešto nepovoljno. Na Toshibinom laptopu sa četiri gigabajta DDR3 i AMD-ovim dvojezgrašem ko zna koje generacije sve je pucalo kao vatromet. Sav ugrađen hardver je podržan, čak i veb-kamerica, a jedino štucanje imali smo prilikom testa eksternih Wi-Fi adaptera. S druge strane, LAN konekcija prošla je iz prve, a bez problema smo postavili i višemonitorsko okruženje, pa ima istine u tvrdnjama da Flex funkcioniše na daleko više uređaja nego što to zvanične brojke govore.

Da li bismo u ovakvoj konstelaciji stvari na staroj mašini pre držali prepotopski Windows, koji je odavno izgubio podršku, ili instalirali Flex, pitanje je od milion dolara. Šta kada vam je nedostupna internet konekcija, kada ste primorani da koristite određenu vrstu softvera koja nema pandan u Googleovom svetu ili kada poželite malo zabave i shvatite da ne možete da je dobijete ni iz Android univerzuma? Nastaje problem! S druge strane, dobijate celovito radno okruženje koje je po instalaciji spremno za rad i čini vas prilično bezbednim u online džungli. Eksperiment zvani instalacija ne traje dugo, a sva podešavanja mogu da se prepuste operativnom sistemu, pa ćete konačni sud, ipak, morati da donesete sami na osnovu ličnog iskustva. Nama je sve ovo krajnje simpatično, ali nekako nedorečeno i, možda, prerano izneto na softversku pijacu. Možda grešimo...

GALERIJA