Dušan DINGARAC

1. septembar 2022.

Odavno je većini naših čitalaca jasno da privatnost na internetu ne postoji. Iako postoje mnogi borci za privatnost na internetu, tehnička pomagala i u samim internet pregledačima, čak i zakoni poput GDPR-a u EU, stvari se nisu promenile nabolje.

Ukratko, znamo da „besplatan ručak ne postoji” i da se iza najvećeg broja besplatnih servisa i sajtova na internetu krije drugačiji model monetizacije u kome prodajete svoje podatke i svoju privatnost, zarad besplatnih dobara koja koristite.

Sistem, plastično, može da se uprosti na sledeći način. Vi koristite servise, pregledate sajtove, a specijalizovane kompanije imaju pristup vašim aktivnostima i ličnim podacima i one ih koriste da ponude vas, kao konzumenta određenog reklamnog sadržaja. Vaše podatke i aktivnosti obrađuju i na osnovu njih nude vas na tržištu internet oglašavanja koje može da vas izabere za konzumenta ukoliko ste im zanimljivi. Što je ponuđena reklama vama zanimljivija, to je veća verovatnoća da ćete kliknuti na nju i tako zaraditi više novca svima u lancu, a sve to plaća oglašivač. Za vas ovaj proces ostaje nevidljiv, ne dobijate ni dodatni novac, nagrada za davanje sopstvenih podataka i navika je sadržaj na internetu.

Manje-više, o ovome procesu dosta toga se zna. U pozadini postoji automatski proces, jedna vrsta berze, u kojoj se nudite vi i milioni internet korisnika, sa jedne strane. Sa druge strane su kompanije koje prodaju reklamni prostor i one prema vašim karakteristikama i željama oglašivača prave što bolje izbore i povezuju dve strane. Ovo se sve dešava u deliću sekunde i rezultat tog procesa jeste reklama koja vam se pojavi na sajtu koji posećujete. Ovaj sistem se zove RTB (Real-time bidding) i ono što nas zanima jeste koliko puta se naši podaci „ponude” u ovom sistemu?

Upravo ovim problemom bavili su se u Irskom savetu za civilne slobode. Oni su prikupili razne podatke o RTB procesu i njegovim učesnicima i sve to su klasifikovali po teritorijama (kako zemljama u Evropi, tako i po državama u SAD). Zanimljivi izveštaj (i.sk.rs/358679) daje neke veoma interesantne zaključke, koje, ipak, treba uzeti sa određenom rezervom. Evo najzvučnijih zaključaka na jednom mestu.

RTB industrija godišnje obrne preko sto sedamnaest milijardi dolara. Tokom godine, ova industrija prati lokaciju korisnika i deli je 178 triliona (milion miliona) puta. Zbog toga se može smatrati da je to najveći odliv podataka koji se, pritom, kontinuirano dešava. U Evropi, podaci jednog korisnika se razmene prosečno 376 puta tokom dana, dok se podaci korisnika u SAD razmene čak 747 puta tokom dana. Čak 4698 kompanija razmenjuje podatke sa Googleom putem RTB sistema (1058 firmi u EU), a Google pošalje čak 19,6 miliona podataka o korisnicima interneta u Nemačkoj svakog minuta.

Ovako izvučene činjenice služe da ostave što veći utisak na čitaoca. Sve u pitanju su prosečne vrednosti, pa se možete zapitati gde ste vi sami u tim brojkama. Da li ste među naprednijim korisnicima, koji provode više vremena na internetu i čije brojke su znatno iznad proseka? Međutim, kako god brojke bile prikupljane, ostaje gorak utisak, ali i razmišljanje o tome zašto je u nekim zemljama u delovima SAD uticaj RTB sistema manji, a u nekima veći? Da li je u pitanju samo digitalna razvijenost, pa veći broj digitalnih korisnika povlači i veće interesovanje oglašivača? Da li je GDPR sa svojim merama i svima već poznatom dozvolom za korišćenje kolačića smanjio količinu razmenjenih podataka građana EU?

Po svemu sudeći, digitalna razvijenost je najvažniji faktor koji generiše RTB transakcije na nekoj teritoriji. Jer iako Kalifornija ima akt sličan GDPR-u, ona je ubedljivo na prvom mestu u SAD po ukupnom broju transakcija. Istina, kada se broj transakcija prenese na dnevni broj po korisniku, Kalifornija pada na dvadeseto mesto, a sve države SAD imaju više transakcija po korisniku nego bilo koja zemlja EU. Tako da ni dobra zakonska regulativa nije bez uticaja.

Kada se brojke pogledaju sa strane prodavaca reklamnog prostora na internetu, Google je ponovo najveći. Odnos potrošenog novca na ovu vrstu oglašavanja je 91 prema 26 u korist SAD (brojke su u milijardama dolara).

Mi vam ne možemo preneti sve zanimljivosti iz izveštaja, pa ga i sami pogledajte za neke zanimljive detalje. Treba znati i da se Irski savet za civilne slobode bori protiv prodaje podataka kroz RTB sistem i da je pred sudovima u Hamburgu, Irskoj i Briselu pokrenuo različite tužbe, kao i pred telima za zaštitu podataka u 28 zemalja EU protiv IAAB TechLab, Googlea, Xandra (vlasnik Microsoft).

Jedno drugo istraživanje koje je objavio sajt security.org, govori nam nešto više o tome koju vrstu informacija o korisnicima prikupljaju internet giganti (i.sk.rs/358680). Ovo istraživanje obuhvatilo je društvene mreže, operativne sisteme, internet pregledače, aplikacije za mobilne telefone, ali i druge sadržaje. Mi ćemo se zadržati na činjenicama o prikupljanju podataka.

Google prikuplja čak trideset devet podataka o korisniku. Slede ga Twitter, sa dvadeset četiri i Amazon sa jednim manje. Facebook prikuplja dvanaest podataka o svojim korisnicima, a Apple dvanaest. Kada se pogledaju detalji o informacijama koje se prikupljaju, ne može se uvideti ništa spektakularno (bar prema današnjim merilima). Informacije koje se prikupljaju klasifikovane su kao: jedinstveni identifikatori, lične informacije, podaci o aktivnosti, informacije o lokaciji i javno dostupni podaci. Na spisku ćete naći GPS lokacije, nazive Wi-Fi uređaja u okolini, informacije o izvršenim plaćanjima, metapodatke o audio-razgovorima, brojeve telefona, fotografije, video-snimke, e-mail adrese, tehničke podatke o korišćenim pregledačima i programima, podatke iz kreditnog biroa, informacije o pregledanim video-snimcima na internetu, kliknutim reklamama, komentare i veze na društvenim mrežama, IP adrese, upite za pretragu interneta, brojeve socijalnog osiguranja u SAD i vozačke dozvole, istoriju pregledača interneta...

Iako vas je ovaj deo spiska koji smo naveli možda uplašio ili bar zamislio, on je sasvim očekivan. Privatnost na internetu ne postoji, a ako bi države smogle snage da uvedu red, ceo sistem funkcionisanja „besplatnog” interneta bi se srušio. Ili, možda ne bi?